Анђео иза огледала

18.04.2003

Почетком априла у "Praxis Gallery" одржана је промоција књиге љубавних писама "Анђео иза огледала" Жанете Ђукић-Перишић. Том приликом одломке из књиге читали су Драгана Варагић и Милорад Кецман; Радомир Гајић говорио је о књизи. Преносимо одломке његовог осврта на једно, како је и сам рекао, капитално дело:

"Љубав је основ људскости; то је осећање које цивилизује срце, чини да човек жели да живи, да буде са човеком; чини да се човек нада и да осећањем осваја времена, волећи и после смрти вољене/вољеног.

"Да би се написало ма које писмо, а посебно љубавно, треба да постоји први предуслов, а тај није удаљеност, већ дубоки осећај раздвојености. Писмо је ту да потврди трајање везе и у часовима незамисливих насртаја очаја, баш као што писмо, као начин општења у језику, потврђује наше везе са давно починулима и утврђује везе са још нерођенима.

"Сва љубавна писма могу да се сведу на једну свеобухватну поруку: и када ниси са мном, трајеш у мени, макар и када си поред мене. Али, свако је тражио и налазио свој начин да то опште, а опет лично осећање искаже на свој начин. Свако ко је волео зна да је у томе успео. Отуда ове љубави поводом којих су настала писма сабрана у књизи 'Анђео иза огледала' - трају и данас.

"Занос тога осећања наводи на најчудотворније поступке и помисли, тако да му је у циљу даљег опстанка међу људима све опроштено. Тај занос, ако је искрен, понекад помрачи дух, али исто тако отвара просторе најчудеснијих светлости за дух људски. 'Анђео иза огледала' је књига подсетник на све те силне светлости које речима великих умова списатељске вештине већ вековима осветљавају тмине у нама.

"Сачинитељ ове књиге, Жанета Ђукић-Перишић, успела је да превазиђе сопствени страх од патетике, успела је да не одустане од своје љубави, пре свега према тексту, и то је наша срећа. Пред читаоцем су љубавна писма, и то љубавна писма књижевника; морепловаца који плове по таласима сопствене крви и за разлику од морнара по бродовима - покушавају да укроте таласе који их носе и да борбу са том пучином сажму у речи.

"Фасцинира утисак који се намеће на моменте ако се књига чита у даху. Учини се намах да то нису различити људи и личности, да то и нису толико различити стилови, већ да се ради о једном пару са којим се ова емоција поиграва кроз вечност, кроз доба пре нас, тако да ће то засигурно чинити и у доба које ће доћи. Тако и сама љубав доживљава могућност читања у тону прилично популарног тумачења, а то је да је емоција универзална. Као сведочанство о универзалности емоције која је једини додир са вечношћу и коју су сви, ако су јој се икад препустили, само тако и доживели, ова књига означава важан културни белег.

"Књигу сачињава 18 поглавља, 107 насловљених писама и четири песме везане за љубавна писма (две Овидијеве, једна Сапфина и једна Песоина). Наслови поглавља утврђени су према стањима духа (Страст, Сумња и љубомора...) у које ова емоција уводи, али и према социјалним ситуацијама које она утврђује (Вереништво, Света тајна брака...)."

Независне новине, Торонто