Америчка турнеја оркестра Бобана Марковића | 
15.10.2004 |
 Оркестар Бобана Марковића Американци су упознали пре две године, када су први пут наступали на познатом Интернационалном фестивалу музике у Чикагу. Никоме од нас није било нимало чудно што су и Амери одмах, са свима који воле трубу, лако ухватили ритам, доказујући да музика не познаје границе и да се та мешавина коју данас називамо world music једноставно прима за срце, без обзира на меридијане и музичке укусе. Бобан Марковић и његов оркестар поново су имали успешну америчку турнеју, овога пута са значајним појачањем у звуку - Бобанов шеснаестогодишњи син Марко освојио је и сцену, и публику и критичаре, који му већ предвиђају блиставу каријеру. О њима се ове јесени причало и у Чикагу и у неким другим музички важним градовима.
Турнеја је и овога пута добро испланирана; почела је концертима у Калифорнији и наступом на познатом Џез фестивалу у Монтереју, наставила се наступима на чикашком Интернационалном фестивалу музике и завршила незаборавним концертима у њујоршким клубовима.
Када бисмо могли да останемо и шест месеци, и то би било мало за овакав пријем и интересовање публике у Америци. Много сам срећан због таквог успеха, јер сам заиста једва
чекао да поново дођемо овде на турнеју и на лицу места проверимо шта смо као успомену оставили пре
две године. Колико нас се публика сећа, колико зна о нама, да ли су чули ово ново што радимо. Веома пријатно сам изненађен, каже увек насмејани Бобан Марковић, који свој осмех претаче у чаробни звук трубе до свих оних који умеју да препознају дубоке емоције.
Овога пута маестро је имао и специфичну трему, јер је на пут кренуо и његов шеснаестогодишњи син Марко, који већ две године наступа са оркестром, али први пут у Америци.
Познајем његове квалитете, али ипак је било мало треме. Млад је, бринуло ме је како ће се уклопити, каквим ће очима видети Америку и овај свет овде. Наравно, све је прошло у најбољем реду.
На турнеји углавном представљају нови албум - "Бобан и Марко", за који је све композиције написао млади наследник, али публици не ускраћују ни стандарде по којима их годинама памте - играло се уз "Бубамару", "Калашњиков", "Месечину", а скоро нико није могао да
поверује у беспрекорну виртуозност извођења чувене "Шеве".
У Чикагу су свирали на сцени познатог музичког центра "Park West", који своје термине обично уступа великим рок бендовима. Овога пута вече је отворила Есма Реџепова са оркестром "Теодосијески", који су такође били гости Фестивала и једноставно пронашли пут до публике, а певачица је доказала да глас какав је њен никада не стари и не слаби. Потом су Бобанове трубе у скоро двосатном наступу запалиле салу и подигле на ноге више од хиљаду присутних. Тако је било
и у клубу "Mortery's", тако и у парку "Milenium", тако је свуда где се чује тај препознатљиви звук.
Са татиним оркестром наступао сам у Европи и, признајем, имао сам мало страха пред своје прво америчко путовање, али одушевљен сам публиком, чини ми се да нас нигде нису овако дочекали. Мој отац није строг шеф, али тражи добру свирку и дисциплину, и ја то поштујем, одлично се уклапамо. Тренутно сам усредсређен на компоновање, а планирам и да се посветим неким другим инструментима. Увек сам сањао да будем успешан као мој отац, али признајем да нисам веровао да ће се све десити овако брзо и овако рано. Дивно је што смо заједно, каже Марко Марковић, који је од оца, поред талента, наследио и разоружавајући осмех и ону лако видљиву благост на лицу.
Медији и музичка критика у Чикагу овога пута били су веома заинтересовани за музику Бобана Марковића. Имали су телевизијска снимања, потписивали дискове у књижари "Borders", били на насловним страницама тамошње штампе. Посебне речи хвале за њих има Мајкл Орлов, директор чикашког Интернационалног фестивала, који се ове године одржава шести пут.
Веома је квалитетно то што они раде, изузетни су професионалци, публика то разуме и воли и мислим да су они прави представници те врсте звука на овом фестивалу. Ове године имали смо много проблема да учесницима Фестивала обезбедимо визе, због познатих проблема, али ми смо ентузијасти, упорни да овом фестивалу увећавамо углед, па је ове године учествовало 60 оркестара из 34 земље. Тако је свет поново био у Чикагу, који је и сам свет у малом. Поново смо озвучили свој град музиком са свих меридијана, каже Мајкл Орлов.
После напорне турнеје Бобан и Марко ће поново у студио, а ми ћемо нестрпљиво очекивати нове композиције и њихове нове наступе, потпуно свесни да је тај чудесни звук трубе усађен дубоко у нас и да га је скоро немогуће утишати.
Мила Филиповић, "Кишобран", Ванкувер
|
