Орило се уз Брегу | 
30.08.2006 |
 За Горана Бреговића и његов "Оркестар за сахране и свадбе" није било бољег начина да се представе публици Северноамеричког континента од онога како су то и учинили почетком јула, освајајући Монтреал, Чикаго и Њујорк.
Најпре је Брега с изванредним музичарима који га прате пред око 100.000 људи у Монтреалу затворио највећи џез фестивал на свету, потом је, у најскупљем парку на свету, чикашком Миленијум парку, више од два и по сата забављао десетак хиљада људи, да би затим на фестивалу у Линколн центру у Њујорку у одличном расположењу три сата држао око 4.000 расположених Њујорчана. И, како музичка манифестација у оквиру које је наступао у Чикагу каже - "Музика без граница", потврдио је да границе, чак ни замишљене, за ову уметност не постоје, да се у њој сажимају различити простори и времена, преклапају стилови, спајају нације и језици и отварају сва светска срца која познају ритам и препознају мелодију.
Не морам вам посебно говорити о том добром осећају када се у дивно јулско вече у самом центру Чикага певало на нашем језику, док су се трубачи с различитих страна великог аудиторијума сливали до фантастичне бине, на којој су их чекале познате
грлене певачице, хор и гудачи и њихов вођа, у белом оделу, коме је само прст једне руке био довољан да их све прецизно води кроз наступ, а публику подигне или спусти када год пожели. То је веома вешто и чинио, бирајући црну или белу страну живота, преклапајући музику за сахране и свадбе, звуке туге и радости, боје живота и смрти.
Орила се Мичиген авенија те ноћи од Ђурђевдана и Калашњикова, разливали су се по њој звуци фантастичне Краљице Марго, уздисало се уз Стани, стани, Ибар водо, и смејало Бреговићу уз његову омиљену Расле тикве на буњишту. Није нам сметало што смо у скоро свакој песми препознавали звуке Бијелог дугмета и што смо могли отпевати и Шта има ново и Све ће то, о, мила моја и Милиција тренира строгоћу, само су речи биле на циганском, нити смо се жалили што је Горан посезао за добро познатим народним, претварајући их у нешто друго, јер је и то друго певљиво и јер се и уз то друго могло одлично играти и бескрајно забављати.
"Не мислим ја да ни од чега и ни од кога било шта крадем, ја само из музичке прошлости узимам оно што је моје", одговара нам Бреговић на оно старо, вечито питање које му скоро сви упућују о плагијатима. "Ја сматрам да то јесте моје. Када грабим у традицију, мислим да ми припада, то су радили сви велики композитори, то је тако природан процес. Традиција је за мене као сигурна банка - из ње позајмљујеш с надом да ћеш дуг вратити с каматом."
Концерте у Чикагу, у Миленијум парку и у сали Парк вест, у којој се друге вечери у нешто камернијој атмосфери окупило око 1.000 људи, организовао је чикашки Културни центар, уз неопходну подршку овдашњег листа "Огледало", а за Горана је приређен и пријем на коме су се окупили представници конзулата Србије, БиХ и Хрватске, као и наши људи с простора бивше Југославије. Бреговић је пристао да дође једино на такав пријем,
пожелевши да се сретне са свима и да свима укаже макар мало пажње.
"Ма, нема ништа од поновног окупљања Дугмета, та прича је коначно завршена", јасно је одговорио окупљеним знатижељницима, демантујући било какву могућност да се и он појави на најављеној америчкој турнеји некадашњих певача Дугмића.
Некако ситан, мршав, исцрпљен од пута и с неизбежним борама које су му године и живот нанели, ипак је задржао тај свој чудесни дечачки израз лица и онај вечно млади осмех, по коме ћемо га увек и памтити. Срећан због овако успешног америчког дебија, објашњава нам зашто је још увек понегде и због понечега почетник.
"Волим да будем дебитант и права је срећа да имам неколико добрих и веома важних почетака у свом животу. У мојој природи је вероватно нека перверзна
жица, која више воли најтежи могући почетак него досадну рутину, која би ме пре или касније убила. Привилегија је за мене што овога пута дебитујем на манифестацији каква је Монтреалски џез фестивал и на простору какав је чикашки Миленијум парк. Желео сам да то буду велики концерти, зато је овде више од 40 музичара са мном."
И најважнији међу равноправнима - изванредни гласови Бугарки Данијеле и Људмиле Раткове и Македонке Васке Јанковске, бубањ, хармоника и глас сјајног Алена Адамовића, али и изванредни гудачи, хармонични певачи и увек надахнути трубачи, вешто су стварали магични звук уз који се и плакало, али не као на сахранама, већ од неке чудесне
среће и испуњености, и играло још веселије него на свадбама.
Играла је "цела Југославија", велики део Балкана и добар део Америке, уз мелодије које никога нису оставиле равнодушним. Фантастичан звук и одлична организација сјајних концерата учинили су да ово буде важан музички догађај године, не само за нас који смо уз Бреговићеву музику одрастали и сазревали већ и за оне који су га чули први пут, разграбили његове CD-ове или тек почели да се распитују какав је то
чудесан спој етно-звука, џеза и рокенрола.
Вољен и оспораван, Бреговић је успео да у свом згуснутом годишњем
распореду споји неколико слободних дана и посвети их америчким наступима, журећи после
њих пут Швајцарске, Немачке и других светских дестинација да улепша и неке друге фестивале и просторе.
"Завршавам снимање албума своје циганске опере 'Кармен са срећним крајем', која ће се на тржишту појавити на јесен. Почетком 2007. године радићу на
пројекту 'Моје срце је постало толерантно', који је започет у Француској 2002. Ићи ћемо
на велику турнеју у оквиру тог програма, свирати у најпознатијим дворанама Европе и у њујоршком Карнеги холу. Признајем вам, уопште нисам уморан од свега овога. То што имам 55 година не одговара мом стању у послу којим се бавим, јер сам поново на неком почетку. Тако сам срећно избегао опасност да будем досадан. Уживам у првим успесима, и другим, и трећим, још увек веома далеко од колотечине која замара", додаје на крају разговора
Бреговић. Широким осмехом поздравља публику, обећавајући да ће и даље свирати
концерте, јер његов оркестар нико не зове ни на сахране ни на свадбе - на срећу публике широм света.
Мила Филиповић, "Кишобран", Ванкувер
|
