Велики дерби - како сам постао фудбалски тренер (2) | 
19.05.2003 |
 Као дете из провинције, при сваком доласку у Београд морао сам да обиђем "Звездин" стадион; макар да провирим кроз закључане капије и омиришем траву. Ишао сам тамо као на хаџилук. А онда, много година касније, Бог ме је погледао и дао ми шансу да живим од фудбала. Писао сам о њему, пратио "Звезду", човече. Еј, "Звезду". Имаш ли представу шта је то? Светиња! Ствар за коју се живи! Ишао сам са њом до крова света. Друговао са мајсторима Дејом, Синишом, Дарком. Пио кафу са Џајом сваког дана; оним истим са сличице. Нимало се није променио, могу да ти кажем.
Гледао сам тренинге највећих фудбалских стручњака. Снимао тактику. Омирисао траву свих највећих стадиона у Европи (на Олд трафорду у Манчестеру дошло ми и да је пробам - таква је била). Нема ниједног генијалца кога нисам гледао уживо; чак сам им и оцене давао. Дан када сам разговарао са Марадоном славим као своју другу славу. Велики Дијего, рођаче. El Grande Diego - фудбалски бог. Он ми прича у репортерац, а ја га гледам онако малог и све нешто размишљам да га ставим под мишку и однесем кући. Чувао бих га у стакленој кутији и вадио га само кад ми се игра фудбал на мале голове. Један на један; Дијего и ја. Да ли теби то уопште долази до мозга, Мајк? А ти ме питаш да ли ја знам нешто о фудбалу...
Све ми је то пролазило кроз главу док је Мајк стрпљиво чекао на другом крају жице. Мислио сам да му испричам, али сам на време схватио да нема сврхе. Уместо тога, суво сам процедио:
- Па, знам нешто мало. Гледао сам неколико утакмица на телевизији.
- Сјајно. Да ли бисте хтели да преузмете нашу екипу?
- Што да не? Могу да пробам.
Кажите искрено, који би нормални Србин одбио понуду да буде фудбалски тренер? То се, пријатељи, не одбија. Спуштам слушалицу и победоносно гледам у жену нехајно саопштавајући да сам управо преузео да водим један клуб и да ми треба мир како бих мало проучио тактичке књиге. Она мрмља нешто у стилу: "Не зову магарца на свадбу да игра него..." Али, шта зна женско шта је фудбал. Зато ме син са усхићењем гледа и за награду добија десет склекова и пет трчања уз степенице, чисто да се не опусти и заборави ко је газда.
Ускоро ће и време да упознам своју екипу. Спремам се за први тренинг пажљиво и студиозно. Мислим пред огледалом. Нисам баш незадовољан. Скоро ће и четрдесета, ал' сам затегнут кô сајла, једино ми мало стомак вуче у диспропорцију, али то је зато што су се трбушњаци нешто опустили. Ништа зато, имам тренерку два броја већу.
Небојша Милосављевић, "Кишобран", Ванкувер
|
