Дневник нашег исељеника у Канади (4) | 
11.08.2002 |
 1. јануар
Нову годину дочекао у кругу фамилије, у посебно украшеној ћелији. Гледам новогодишњи концерт кроз решетке. Деци поклањам чоколаде, Фати сам успео да мaзнем један тестер на Free Shop-у у Амстердаму - Gyvency for men. Свиђа јој се. Мирише. Изгледа да ће нас пустити већ за два дана. Храна пуно боља од оне у Амстердаму. Већ сам скоро заборавио она чуда што смо јели у оној поганој Флориди. Мекдоналд, меклауд, мекинтош, Мексико - то су само неке од забрањених речи након нашег грозног McDonald's искуства.
6. јануар
Загреб. Сервус лепи Забрег мој, кај се крије в мали тој. Опет бајбок. Увожење опасних материја, одузимају нам батерије.
Брзо нас ослобађају из полиције, извињавају се. Да не бисмо плаћали царину, остављам лажни "ролекс" у полицији и откидам дугмад са женине јакне да покажем да је коришћена. Нико из фамилије не прича са мном. Тврде да је моја идеја о повратку глупа.
Цариник се смешка, полицајци се смешкају, таксиста се смеје - ја мислим да нешто дебело није у реду. Нису ме чак питали ни за путовницу, домовницу, шаховницу... Питам треба ли ми виза, они се сви грохотом смеју. Кажу, как сте ви Босанци бедасти.
7. јануар
Одузимају нам авио-карте, помињу неки међудржавни споразум. Није ми јасно, буним се ко Грк у затвору. Одустајем, из чарапа вадим задње доларске резерве. Одлучујем се на пут аутобусом. Таксиста прима доларе. Срећа. Баш бих се обруко. Стижемо у последњем часу на колодвор, банка још ради. Мењам доларе у куне за карту и КМ (ваљда километре?) за пртљаг. У чекаоници сви пуше, постаје неиздржљиво. Идем до клозета да дођем себи. Смрди толико да једва стојим на ногама, некако се докопам излаза. Гурамо се на улазу у аутобус, неко је продао вишак карата, биће густо. Ја пристајем на три седишта за четири карте, под условом да пртљаг држимо у крилу. Боље ишта него ништа. Хајд, мислим се, нек је жива глава.
8. јануар
Ово пишем после. Хладно је било да би пингвини у несвест пали. Ал', опет, мислим се, како је у Канади. Покушавам да заспим, не могу, музички укус шофера гори је од оног већ лошег предратног. Неко повраћа позади. Неко отворио аргету и отпаково кувана јаја. Повраћа ми се, да хоће да зауставе аутобус. Аутобус се зауставља на три царине и три полиције. Одузимају ми кожну јакну коју сам пре рата купио у Турској. Ја сам укочен толико да ме полицајци скидају. Каква ноћ.
11. јануар
Ово пишем на крају пута. Два дана смо били заглављени на Макљену. Срећа, неки искусни путник на овој релацији имао је картон куваних јаја. Неки шверцер пристаје да трампи пакет аргете за џепни "нинтендо". Глупан, ја платио "нинтендо" 4.99$ на распродаји.
Нисмо гладни. Ја сам укочен, сваки ме мишић боли. Сад сви имамо места, јер су полицајци поскидали неке неваљалце успут.
|
