Дневник нашег исељеника у Канади (5) | 
12.08.2002 |
 12. јануар
Станица у Сарајеву. Туга ме ухватила, сетим се како смо овде чекали на конвој. Будале, ко нас је теро. Па, неће Босна
нигде, а ни Херцеговина. Фали нам једна торба. Једна ми жена каже да је видела неке момке како претоварају свеће и нешто се домунђавају око наших седишта. Пријављујем полицији. Смеје се полицајац, неки млад момак, грохотом, сви му се крњоци виде. Каже, добро дошли кући. Сви нам се захваљују на станици што смо их забавили. Сви пуше. Мало ми је зло. Нуде ме пићем,
одбијам да пијем на јавном мјесту, закон је закон. Они се и даље смеју, један пада са столице, тако да поломи све боце испод стола. Мирис алкохола ме запахне, истрчавам на чист ваздух.
13. јануар
Покушавам први пут да уђем у "свој" стан.
14. јануар
Већ неколико пута покушавам да уђем у стан. Проводимо читав дан у разним општинским канцеларијама, вадимо потврде, покушавамо да изнудимо налог за исељење "станара".
15. фебруар
Судском одлуком доноси се налог о исељењу тих некаквих уљеза у "нашем" стану. Покушавам да истерам те неваљалце. Више смо дојадили родбини, не зна нам се ни за дан ни за ноћ. Данас код овог, сутра код оног.
20. фебруар
Доносим одлуку. Идем у полицијску јединицу на аутобуској станици. Препознају ме, кажу да нису још ушли у траг лоповима из аутобуса и сви се грохотом смеју. Замолим их да ми помогну, да имам решење за стан и налог и да немам где да спавам. Сви се сместа покупимо одатле, позовемо посебну јединицу, успут убедимо припаднике Unprotection - Eye For - Ass For - Na To да нам се придруже, па у здруженој акцији улазимо у стан. Стан празан. Нигде ништа. Ни паркета, ни лустера, ни бојлера, ништа. Ал' своје је своје, љубим штокове тако страсно да ми се усне лепе за хладан метал.
28. фебруар
Баш је наш свет добар. Са првог спрата доносе наше ћилиме што су комшије чувале шест година. Неко на подвожњаку нашао наш телевизор и откупио од једног шверцера. Са смећа донели наш бојлер. Нађено доста наших слика, предратних. И моја диплома, згужвана на месту одваљених пипа у кухињи. Све полако долази на своје место. Већ помало и деца разговарају са мном.
Фата је рекла да ће ми дати чим поново набавимо кревет.
1. март
Данас сам већ почео да радим код једног приватника. Руке ме боле још од оног аутобуса, имам пуно уношења, радим с робом. Фата почела да шије код једне фине жене. И она је, каже, била избеглица, у Сарајево, требало јој је доста да дође на своје, али, каже, ако радимо вредно и имаћемо. Имамо довољно пара да платимо додатне часове деци. Они нису још у школи, до септембра. Сада су нам дали добру шансу да полажу ове разреде што су завршили у Канади и Америци, јер се то овде ништа не признаје. Имају проблема са граматиком. Ја још имам проблема са политиком. Срећа, телевизор нам се често квари, па и не пратимо вести. Ја очекујем да са добрим знањем језика и са возачком дозволом могу добити фини посао за неку међународну организацију. Све је супер. Мало се нервирам, где год дођем, сви пуше. Пуше право. На то никако не могу да се навикнем, ко да нисам читав живот живео овде.
2. март
Питате се, где ћемо сад. Нећемо нигде. Овде нам је добро, тако нам и треба. Добро се добрим враћа. Супер је нама овде. Не могу нас одавде више ни пушком отерати. Добро нам је - да горе бити не може.
|
