Хокеј на леду - фудбал у срцу (I део) | 
12.03.2003 |
 Десило ми се нешто што ме је дубоко забринуло: почео сам да посећујем хокејашке утакмице. Што је још горе - не само да их посећујем него и да навијам, да се нервирам, радујем и улазим у полемике о поставци игре и тактици. Прст на чело ставио сам након меча Toronto Maple Leafs - New Jersey Devils у којем су моји новопечени љубимци после мањка од три гола успели да изједначе 23 секунде пре краја и да се изборе за продужетке.
Урликнуо сам као заљубљени павијан и скочио са високо подигнутим рукама. Када сам након неколико тренутака дошао себи, знао сам да је посреди нешто озбиљно. Последњи пут сам тако прославио један гол пре више од десет година, када је "Звезда" изједначила у утакмици с "Бајерном" у Београду и ушла у финале КЕШ-а, али то је била моја "Звезда" и најлепша игра на свету, а ово су безуби Канађани који се макљају по леду и машу палицама.
Шта се то дешава у мојој глави? Мислио сам да сам завршио с тим за сва времена још оног дана када сам у новинарској ложи "Маракане" спустио слушалицу након што сам издиктирао свој последњи извештај за "најстарији лист на Балкану".
Завршио се јубиларни стоти дерби "Звезда" - "Партизан", а с њим и моја каријера спортског репортера. Лепа утакмица за растанак и за сећања. Годинама пре тога зарађивао сам своју корицу хлеба пратећи "црвено-беле" у фудбалу и кошарци, живео са њима, путовао, дружио се, преживљавао њихове успехе и поразе, трудећи се да у извештајима, репортажама и интервјуима не покажем колико ми је стало до њих, доживљавао нервне сломове шаљући текстове дебело после последњег рока наглувим стенографима и, што је најважније, имао ту ретку привилегију да радим посао који волим.
Лепо сам се осећао на "Маракани" и у "Пиониру", док сам на "Партизанов" стадион одлазио само кад сам морао - по задатку. Вадио сам се да имам слаб стомак, па ме и нису често слали тамо, мада - руку на срце - у најлепшем сећању носим време које сам провео са двојицом фудбалских шмекера - Ивицом Осимом и Милошем Милутиновићем.
Онда је дошла Канада, земља без фудбала, са нешто мало кошарке, земља у којој царују хокеј и бејзбол, о карлингу да и не причамо. Како живети у таквој средини? Како ујутру прочитати спортске стране у новинама (нормални људи прво читају тај део) у којима фудбал заузима десетак редова и третира се као егзотична активност далеких земаља? За кога навијати?
Срећом, баш те године Торонто је добио NBA тим, па је могло некако да се изгура да апстиненција не буде баш потпуна и болна. Било је лепо гледати највеће асове кошарке, присуствовати победи над Чикагом који је тада предводио "ванземаљац" Мајкл Џордан, али нешто ми је одувек недостајало на овдашњим кошаркашким утакмицама. Нема страсти, нема оног набоја који се осећа у ваздуху и који мора да носи и публику и играче.
Овде, победили или изгубили, људи се након утакмице дисциплиновано повуку према паркингу, седну у кола и готово. Светла се погасе, још један посао је одрађен. Сутра је нови радни дан. Нећу да испаднем нескроман и пљујем по томе што имам могућност да гледам врхунско издање свог другог омиљеног спорта, али никако не могу да се поистоветим са Raptors-има. Драго ми је кад победе, али ме не боле њихови порази, а то није то. Некако сам више усмерен на Сакраменто и на то како играју Дивац и Стојаковић.
Небојша Милосављевић, "Кишобран", Ванкувер
|
