Хокеј на леду - фудбал у срцу (II део) | 
13.03.2003 |
 Често ухватим себе како на утакмици више времена проведем чежњиво гледајући у новинарску ложу него на терен. Дивим се техници којом момци располажу, о којој ми нисмо могли ни да сањамо, али знам да се на крају све своди на исто. Без обзира на то што не урлају у слушалицу, псујући стенографа, него извештај шаљу електронском поштом, видим да ходају на ивици жилета (тј, рокова), морају да раде "из главе" и да се баве најтежим обликом новинарства који кида живце и скраћује живот. Ко не верује - нека проба. Зато им увек у мислима пожелим добре везе и да им текст стигне на време.
Пробао сам да се примим и на бејзбол, али не иде. Да бисте искрено и страсно заволели ту игру, морате бити рођени на овим просторима и имати овдашњи менталитет. То је дефинитивно. Исто као што морате бити Пакистанац да бисте живели за крикет или хокеј на трави. Не могу никако да се уживим у утакмицу на којој неколико стокилаша чеше тестисе, жваће дуван, намешта капе, а све то траје више од три сата. За то време, публика прождире огромне количине сендвича и чипса, испија пиво, а највеће узбуђење настаје када задригли момак са палицом успе да опаучи лопту што даље. Хвала лепо, нисам из те приче и тврдим да је бејзбол увреда за сваког ко воли колективни спорт; нешто слично задржало се код наших чобана на Шари, али то се зове клис.
Е, онда ме је хокеј лупио по глави. Не могу рећи да га нисам гледао и пре, али сада наша љубав буквално цвета. Коначно сам нашао оно што сам тражио и што ми је недостајало све ово време - страст, љубав и мржњу која се осећа у ваздуху када играју Toronto Maple Leafs. Волим да видим како се град боји у плаво-бело, како лепршају заставице на аутомобилима, како се сиренама прослављају победе, како реке навијача долазе на утакмицу као на празник, како се живи и пати са својим љубимцима. Као некада код нас пред велики дерби, целог дана пред меч буквално можете да осетите у ваздуху ту атмосферу ишчекивања, нервозу и да чујете људе који причају само о хокеју.
Ко мисли да Канађани немају осећања, нека дође на једну хокејашку утакмицу. Брзина, комбинаторика, снага и умеће - особине неопходне за доброг играча, у ствари представљају симболе начина живота на овим просторима и врлине које су биле нужне да би се опстало у суровом окружењу. С променом начина живота, људима који носе гене својих предака остао је хокеј као магична игра која у себи носи све оно што је карактеристично за ово поднебље. Зато и не чуди што све стаје када почне плеј-оф.
Али шта је са нама који смо дошли са стране, из средина где се овим спортом баве само ретки залуђеници? Зашто ми тако страсно постајемо део велике хокејашке породице? Вероватно зато што након неколико година почињемо да дишемо плућима ове земље у правом смислу те речи. За разлику од бејзбола, који је увезен са југа, хокеј је аутентична канадска игра, па уколико нађете себе у овој средини, ни хокеј вам неће бити стран.
Ових дана све чешће вичем у ТВ екран: "Проспи му црева, тако је, мајсторе", док ме жена чудно гледа испод ока, размишљам како би мој клинац изгледао у плаво-белом дресу итд. Ако то није застрањивање, онда не знам шта је. Понекад се осећам кривим што сам запоставио своју највећу љубав - фудбал, јер ипак сам ја одрастао на пољанчету са лоптом, а не у хокејашкој арени, али не могу ништа против тога. Једноставно, морам да се препустим новој страсти не размишљајући пуно, јер је тако најлепше. Go, Leafs, Go.
Небојша Милосављевић, "Кишобран", Ванкувер
|
