Путопис из Минеаполиса (2) | 
02.09.2004 |
 АРХИТЕКТУРА
Морам рећи да ми никако није било јасно зашто се код нас, а и у Европи, центар града зове центар града, а у Америци даунтаун. Сад ми је јасно. Просто, никако ми није ишло у главу да су солитери на једном месту, а около свуда куће. И тако свуда. Посебно ми је било занимљиво и то
што се кућа и којој сам боравио налази у улици која је иста као Улица брестова (из чувеног хорор филма "Страва у Улици брестова"), а још необичније да су и све друге улице исте такве. У почетку ми је то мало ишло на живце, али брзо се човек навикне.
Највише ме збуњивало то што семафори стоје иза раскрснице, па умало да се зауставим насред улице. А и пешачки прелаз није зебра, него некаква црта. Ипак, као што рекох, на све се човек навикне, и то невероватно брзо. Радовао сам се и томе што ћу изблиза видети оне зградетине, али пошто Минеаполис баш и није најогромнији град на
свету, изгледа да ћу за тај утисак ипак морати да одем у Њујорк.
ХРАНА
Слушао сам толико тога о томе како Американци једу брзу храну, како је парадајз безукусан, како нико ништа не кува и да је све вештачко. Е, сад, доста тога је изгледа заиста тако, осим парадајза, који се продаје на пијаци усред града и уопште није лош. Терали ме домаћини и да посетимо разноразне кинеске, тајландске, италијанске и ко зна одакле ресторане, али сам ја првенствено желео да пробам нешто америчко. Испоставило се да су то ланци брзе хране. И, гле чуда, највише ми се допао "Мекдоналдс" (или сам се ја навикао, има га и у Београду), и не само то него испаде да је "Мек" у Београду много бољи него у Америци.
Посебан проблем - кафа. Код куће се, нормално, пије турска кафа (купљена у радњи код Грка; човек продаје робу из свих република бивше СФРЈ, ајвар, смоки...), али попити кафу у кафићу представљало је праву мору. Како може да буде добро кад вам дају четврт литра еспреса, и то из картонске чаше?!
ПОЛИТИКА
Доста је чудно кад из Србије дођете у Америку и схватите да се налазите усред председничке кампање. Гледано од куће (сваки наши избори били су "историјски" и "пресудни"),
гласање за америчког председника увек ми је изгледало као нека мало већа (и скупља) забава, од које
у крајњој линији ништа не зависи. Увек сам се питао ко су ти људи који се занимају за политику у земљи у којој нема диктатуре, инфлације, бомбардовања и сличних занимљивости кроз које смо ми прошли. Кад оно - потпуно другачија слика! Најпре ме је шокирало што скоро испред сваке куће на уредно подшишаном и заливеном травњаку стоји табла са неком поруком - "Доле Буш", "Гласајте за Керија", "Вратите трупе кући", "Рат није одговор" и слично. Поред тога, кад год сам се нашао
у друштву више од четворо-петоро људи, одмах се поведе прича о политици (ко на српској слави!). И сви до једног окорели мрзитељи Џорџа Буша.
ЉУДИ
О Американцима сам слушао много тога - глупи, надмени, ружни, дебели... Да су глупи, то не бих баш могао да кажем, а то што не знају баш много о Европи, и још мање о Србији (али ипак знају прилично), и не сматрам за неки недостатак. Уосталом, шта ми па знамо о земљама које су
50 пута мање од наше? Поред тога, врло су љубазни, добронамерни и, рекао бих, питоми. Ваљда вам тако изгледају људи који нису морали да се за сваку, па и најобичнију ствар, лактају и уједају.
Ружни и дебели? Е, то је већ нешто друго. Да су ружни - нису, нормално изгледају, има их и 'ваких и 'наких. А дебели - е, то је већ мало ближе истини. С обзиром на брзу, готову и полуготову (и врло јефтину) храну, мој утисак је да другачије не може ни да буде. А труде се
људи, гледао сам. Трче, возе ролере и бицикле, брзо ходају, ал' ништа - набаце мишиће и остану буцкасти.
Сто пута су ми рекли да је у Америци све другачије. Док сам био тамо, чинило ми се да и није баш, али сад, кад ме неко пита како је тамо, прво што ми пада на памет да кажем је управо то - да је другачије. Да ли је занимљиво? Јесте. Да ли желим да идем поново? Наравно, из ових
стопа! А да ли бих могао да живим тамо? Е, то појма немам. Стварно.
Јован Палавестра, "Кишобран", Ванкувер
|
