Неснађен (I део) | 
05.02.2003 |
 Тачно је четири године како сам се с породицом доселио на нови континент, а још нисам установио јесам ли емигрирао или имигрирао. Не примам се. Кажу да човјек након двије-три године пушта коријење и да сраста с мјестом у којем живи, а ја - ништа. Излазим и на кишу која падне једном у три мјесеца у Квинсленду, али не видим ефекта. Можда и јесте проблем у киши, јер само пљусне, излије неко кô из кабла овећу количину воде, а ја немам времена да добро разгрнем црвену испуцалу земљу под ногама.
У пасошу ми пише да сам Аустралијанац и по томе не могу да негирам да се нешто промијенило, али ја сам од оних што промјене квалификују са "набоље" или "нагоре". Не знам гдје да ставим ову. Зове ме пријатељ из отаџбине и пита јесам ли се снашô. "Јесам." Никако да докучим шта се подразумијева под глаголом снаћи.
- Јеси ли купио кућу? - Нисам. - Радиш ли? - Не радим. - Значи, ниси се снашô? - Јесам, али не радим и нисам купио кућу. Сналазим се по плану града. Без проблема проналазим улице у којима станују познаници и ријетки пријатељи. Знам гдје су бирои за запошљавање и гдје да купим новине са огласима, све знам. - Ја купио стан, вели пријатељ. - Са срећом, како? - Па скуцкало се нешто, нешто се позајмило, знаш како то иде код нас. Пријатељ је имао нижу плату од мене кад сам одлазио, жена му не ради, дјеце - комада два, значи - снашао се. Једино још не знам како то сад иде код нас.
Прије неког времена био сам убијеђен да сам пронашао свој стари колосијек, јер поново пишем за неколико новина. То сам увијек чинио. Уговарам састанак са успјешним Србином који је власник фабрике намјештаја. Некад је тај посао радио као представник једне фабрике из Хрватске. Утом се заратило. Тезгарим. Треба ми интервју у недостатку занимљивијих тема.
Таман да заустим прво питање, а он вели: - Јеси ли се снашô? - Мислим да јесам. - Купио си неку кућицу? - Нисам. Он ћути. Опет спремам прво питање. - Одакле си? - Из Сарајева. - Босански Србин. Ако сам шта мрзио, онда сам мрзио те атрибуте. Никад нисам могао бити само Србин, него су ми додавали и босански. Он је вјероватно био хрватски Србин или Србин из Хрватске. Не сјећам се да сам кад чуо за србијанског Муслимана или Хрвата. Чудно би звучало и Хрват или Муслиман из Србије. - Нисам. Ја сам аустралијски Србин. Смије се човјек.
Спремам питање. - Излазиш ли у наше клубове? Више ми није јасно ко кога интервјуише. - Излазим. - Видиш, можда је у томе твоја грешка. Требаш се држати Аустралијанаца. С нашима (још су наши), губи се вријеме. Бистре свјетску политику, оговарају и прво им је питање: "Јеси ли се снашô?" - Исто си ме питао малоприје. - Да, али пријатељски. Они то раде са злобном знатижељом. Аустралијанци те никад неће питати за такво што. Они су пристојни људи.
Интервју нисам објавио. Нисам открио логичну трансформацију представника фабрике у власника, десетак година касније. Како да на крају текста једноставно констатујем - снашао се? Позивам мајку. Причамо о породичним стварима. - А ви, јесте ли се снашли? - Како то мислиш? - Не знам, други то некако боље раде. - Не раде боље, него нешто раде, а ја бих да не почињем свашта. - Чекајући, можда нећеш почети ништа. - Вјероватно. Брзо завршавамо разговор. Као да смо се дотакли нечег срамног, о чему не би требало причати. Зато зазирем од следећег звања пошто ће на крају опет стићи прича о сналажењу.
Драган Тепавчевић, "Кишобран", Ванкувер
|
