Неснађен (II део) | 
06.02.2003 |
 Одлазим на концерт једног пјевача новокомпоноване музике из домовине. Гостује по трећи пут у последње три године, а новине прате турнеју као да је Мајкл Џексон. Прашти музика. Поцикује пјевач. Петсто продатих улазница, а цијена 30$.
Видим, пјевач се добро сналази; народ у трансу. Тече носталгија у потоцима пива. Ознојена тјелеса у три реда истог кола. Игра и ко не зна, а ја размишљам како никад нисам имао жељу да се ухватим унутра, да будем у колу, него сам на концертима увијек био издвојен. Можда је то моја грешка. Додуше, оваквом концерту први пут присуствујем.
Прилази ми нешто старији господин чије златне наруквице, ланчићи и прстење подсјећају на власнике ћевабџиница са Башчаршије. - Знамо ли се, земљаче? - Не бих рекао. - Радио си на нашој ТВ? - Јесам (изгледа да смо исте националности). - И не сјећаш ме се? - Не. Министарство то и то, позиција та и та, дошао у Мелбурн по избјегличком програму прије три године. - Чиме се сад бавиш? - А, чим бих се могао бавити, енглески ми није јача страна, па сам отворио један ресторан у Мелбурну. - Машала. - Није каква пљачка, јер више долазе наши, али може се пристојно живјети. - Претпостављам, а којим поводом овдје? - Због пјевача. Били смо раја и тамо, а ја сам му ову турнеју и организовао. - Ниси се тиме бавио раније? - Нисам, али ето, спојио угодно с корисним.
Ништа љепше него кад ти у властитом ресторану пјева јаран из отаџбине, па га онда још мало проводаш по Аустралији да обиђе земљаке. Сједим над празном хартијом, јер не могу директно да укуцам извјештај с концерта. Очигледно нисам у форми. "Тај и тај одушевио Србе из Бризбејна." Не иде. "Концерт за памћење" (не знам чије). "Пјесма за свачију душу" (није за моју).
Никако да убодем тај наслов, а по навици прво одредим заглавље и онда га се држим кô мутав. Можда би најпримјереније било "Пјевач и организатор се добро снашли на турнеји", али би то уредник сигурно измијенио. Ниједну паметну реченицу не могу да саставим, а ноћ увелико промиче. Тече вријеме. Напољу пада киша и поново размишљам о томе да изађем бос и размичем црвену земљу прстима. Вечерас не могу ни то. Једноставно, не сналазим се.
Драган Тепавчевић, "Кишобран", Ванкувер
|
