Поштар више не звони | 
18.09.2007 |
 Поштар је у село долазио само два пута недељно, уторком и петком, негдје око
поднева, код задруге.
Осталим данима је стизао само изузетно, ако би коме требало да уручи телеграм.
Његови редовни доласци су били мали празници за сељане. Није било породице чији бар један члан није стизао пред задругу у уторак и петак. Да сачека поштара и види да
ли је шта и за њих стигло.
Обрен је долазио зором. Купио би цигаре и сједао на дугу дрвену клупу испред продавнице и остајао тако сатима и након поштаревог одласка.
Имао је преко 70 година и помагао се штапом у ходу. Ногавице панталона је обавезно увлачио у бијеле вунене чарапе у опанцима, а никада га нисам видио гологлавог. Носио је црну шубару и љети и зими и није се узнемиравао на врућини кад би му зној цурио низ
изборане образе. Тек би то овлаш обрисао, и то искључиво по челу.
Имао је шест синова који су радили у Њемачкој и Аустрији и ријетко
долазили у село, најчешће око Нове године, и то накратко, а Обрен је живио сам. Жена му је поодавно била умрла.
Узнемирио би се прије поднева кад је свјетина већ пристизала у невелику задружну авлију и почесто погледивао на џепни сат који је вадио из капута.
Поштар је редовно каснио, без обзира на доба године. Долазио би бициклом излоканим путем и увијек нешто мрмљао, али кад би већ прислонио своје превозно средство уз ограду, настајала би тишина, а он би свечаним гласом почињао прозивку. Личило ми је то на прве школске приредбе и узбуђење оног тренутка када би иза завјесе излазио водитељ да каже шта ћемо све видјети и ко је то припремио.
Обрен би се претворио у ухо. Гледао је негдје у страну, никад у поштара, али је било јасно да му не промиче ниједна ријеч.
Није добијао пошту више од три пута годишње и најчешће је то био новац који је послао неко од синова, али писма су ријетко стизала.
Старац је баш то чекао и кад се десило да га поштар и прозове и затражи да потпише признаницу на послати новац, чинио је то с болним уздахом и разочарењем.
"Па бар да су дописницу спремили. Три ријечи и мени доста. Имају времена за толико", пожалио би се комшиници Јоки.
Кад би прозивка прошла без његовог имена, остајао би дуго на истом мјесту палећи цигарете. Учинило ми се једног уторка да ће остати тамо до петка и новог поштаревог доласка, а једном сам потајно пожелио да му напишем неко писмо и пошаљем га. Да не чека залуд.
И поштара сам замрзио због Обрена. Ево ме како послије више од 40 година размишљам о Обрену у Аустралији. Сједим пред кућом око поднева и гледам у поштанско сандуче.
Свугдје на Западу је избачено до цесте, а овдашњи поштари на моторима
пролазе и по неколико пута дневно.
Хватам себе у неком нејасном ишчекивању хоће ли застати испред броја мог сандучета и нешто убацити. Дешава се то редовно и буде ту хрпа коверата, али обавезно с
рачунима за осигурања, телефон, струју, порез на земљу, разноразне регистрације и напомене. Нигдје писма с нечијим рукописом. Као да су нас сви заборавили.
Замрзио сам и овог поштара. Никад ме још није поздравио, никад погледао, а преко шљунка на стази до куће прелети таквом брзином да камење лети на све стране па онда то скупљам бар два пута недељно. Најчешће уторком и петком.
Размишљао сам да му поставим ситне ексере око сандучета, али сам одустао од накане због бојазни да ми син босоног не отрчи први да погледа да ли је шта стигло.
Хтио сам да кантама воде добро намочим траву прије његовог доласка не би ли отклизао негдје у страну, али сам се присјетио да сам га гледао како вози по киши на исти
начин и истом брзином па одустао. Само једног поштара сам волио. Душана у околици Сарајева. Можда зато што га се не сјећам тријезног.
Тај је застајао код сваке куће и кад није било поште за сељане и са сваким
попричао који минут. Није тај разговор могао да прође без чашице ракије, а Душан је имао подоста кућа да обиђе. Памтим и да је знао да пијан пропјева кроз село: "Стигло писмо, а потписа нема, куку моја лоло неписмена".
Једном су му писма и дописнице поиспадале путем па су дјеца трчала за њим и то стрпљиво скупљала, а он се смјешкао као да му доносе неке непотребне ствари.
Око првог у мјесецу су стизале пензије. Тад би Душан улазио у куће, а уз ракију се пристављала и меза. Не вјерујем да је икада на вријеме обавио свој дневни задатак.
У пошти су причали да га држе само зато што му фали која година до пензије и што су сви већ навикли на њега.
Комшији Сретку је послије неке чашице рекао: "Дошао Душан да ти пензију
донесе, а? А сјећаш ли се да сам ти овдје, на исту адресу, некада љубавна писма доносио?" Нема више таквих поштара. Јок. Само ови навијени, безобзирни, роботисани, што убацују рачуне на бројеве кућа, а не знају ни како се зовемо нити их то интересује. Они су ме натјерали да
мрзим телефон и Интернет. Кад год ми се неко драг јави, знам да ми онда неће писати, а ја бих баш то хтио. Нема ништа хладније од празног поштанског сандучета. Мој отац је у годинама пред рат знао и по неколико пута да у њега завири иако је знао да је поштар већ пролазио тог дана.
Колико ли је пута погледао откако сам у Аустралију замакао?
Једном ми је на телефон рекао да му све то што сам испричао и напишем. "Некако је љепше кад читам."
Досадно и вруће подне у Аустралији. Не знам зашто сам изашао испред куће када је сунце баш сада на тој страни. Нигдје хладовине, а ја засјео и пушим. Погледујем
на сат. Можда ће данас наићи спорије и у гомили оних рачуна убацити нечији рукопис. Нека макар почиње и са: "Ево узех мало времена да ти се јавим". Па узми коначно то мало времена па ми се јави.
Како бих волио да поставим клупу испред куће и да крај мене сједи Обрен. Имали бисмо толико тога да заједно оћутимо.
Драган Тепавчевић (Бризбејн), "Кишобран", Ванкувер
|
