Кад прасићи утихну (II део) | 
27.01.2003 |
 Већ негде око поднева деда Ива лагано излази из последњег дворишта, мало уморан, али свестан важности посла који је обавио. И даље хода лагано и усправно, благо се њишући у куковима. Одмереним кораком гази "булеваром палог прасета" у супротном смеру према својој нахереној кућици. Где он прође, више се не чује ни скичање ни гроктање. Прасићи су утихнули. Остала је само тишина појачана снегом који полако затрпава пусту улицу.
А за то време у кућама се одвија права драма. Главно јело је већ у рерни, али има толико пратећих компоненти које треба припремити да зајапурене жене једва стижу да дигну главу. Срећом, мужеви им дају здушну моралну подршку уз ракију, сир и кисели купус, па тако све ипак стигне да се у планирано време нађе на трпези пред озареним члановима породице.
Уштиркани батистани столњак и стара породична сребрнина, угланцана до бола, доминирају амбијентом. Почиње се, нормално, риндфлајшом, који у стопу прати супа са домаћим резанцима, а након ње, чисто као загревање, тзв. петинг, на сто се спушта чинија са оном правом мученичком, православном сармом. Мезе и руску салату намерно нисам поменуо, јер служе искључиво да заварају глад.
Ту обавезно истрпимо бабу, која се увек са сетом сети покојног господина Николајевића. "Он је за ручак јео по дванаест сарми, али оних предратних, а не ових данашњих комунистичких, што ни на шта не личе." Онда се деда нађе дирнут у живац и удари контру причом како је он са поручником Алемпијевићем јео у своје време цело прасе за фруштук. Нама млађима то је добар знак, јер знамо да по завршетку прича из давнина следи крешендо, то јест прелазак на оно главно.
Глава куће важно даје знак главом и средина стола се рашчишћава да прими дуго очекивану животињу која свакако није ћурка. Почасно место заузима вруће, румено, хрскаво и слатко прасе које просто мами својим надреалним изгледом. Нешто као апстрактна скулптура од које не можете да одвојите поглед, само што је за јело. У гробној тишини, домаћин полако узима нож и приступа сечењу. Тај деликатан посао захтева добро око, сигурну руку и смисао за правду, јер сви цвиле за омиљеним делом.
Ко ће народу угодити? Неко вапи за ребарцем, неко хоће буткицу, сви су за кожицу, а нађе се и неки изрод, који извољева за нуспроизводима као што су реп и мозак. Ипак, све се завршава на опште задовољство и ускоро се чује само звук задовољног жвакања, које води најпримарнијем људском инстинкту - благоутробију. Вероватно сам заборавио да напоменем да је прасе обично врло сочно. Али у то време то што је цурило низ браду звало се маст. Холестерол је касније измишљен.
Ако мало боље размислите, прасе представља неизоставни и саставни део српског фолклора; или, ако хоћете да будем нешто прецизнији, србијанског, јер су наша браћа из пасивнијих крајева некако више наклоњена јагњетини, против које немам ништа - напротив. Без њега (прасета) кум не долази на свадбу, не може се замислити ни испраћај у војску, а неизоставан је део и сваке мрсне славе. Зато је за мене прелазак на ћурку потез раван велеиздаји, скрнављење добрих старих обичаја и затирање традиције, која једина може да нас одржи у суровом свету печалбарења.
Небојша Милосављевић, "Кишобран", Ванкувер
|
