Пиво на ничијој земљи (1) | 
04.07.2005 |
 Интервју са Радетом Шербеџијом
Кишобран: - У предговору аутобиографије кажеш: Речи увек долазе до
људи. Као гимназијалац у Винковцима размишљао си да студираш књижевност. Писао си паралелно са глумом. Ево, и данас пишеш. На више места у књизи као да некако признајеш
да је литературa јача од глуме.
Р. Шербеџија: - Литература није у мени јача од глуме, јер је глума мој вид стварања, али литература је свакако важна у моме животу и увијек је ишла са мном. У последње вријеме не читам пуно јер сам одвојен од наше литературе. Пуно сам заузет послом и породицом, као и сви ми овдје у страном свијету. Досад сам писао пјесме, а ово ми је прво прозно штиво. Књигу До последњег даха писао сам четири мјесеца захваљујући томе што у то вријеме нисам добио једну улогу који сам очекивао у филму "Небеско краљевство" Ридлија Скота и на наговор свог пријатеља, писца Борислава Вујчића из Загреба. Он ме је водио кроз ову књигу, као редатељ глумца, али и поред тога у њој има мало хронолошке збрке, па се због тога књига у поднаслову зове Аутобиографски записи.
Кишобран: - У предговору даље кажеш да си 13 година следио пут који
ти је налагао твој морал и твоја савест. Тај пут те је довео, ево, и у Ванкувер, на крај света, где сада обојица седимо. Било би свакако лепше да седимо у дубровачкој Градској
кавани, у Клубу књижевника у Загребу, винковачком хотелу "Славонија", у некој београдској башти на Чубури, или на некој тераси на Палићу... Нема кајања што си овде, зар не?
Р. Шербеџија: - Зашто би било кајања? Ја сам губитак своје земље, Југославије, и губитак бившег живота искашљао из себе. Још увек постоји носталгија, али искашљао сам бол. Ево, баш ових дана снимам један филм у Лос Анђелесу, зове се
"The Optimist", са дивном, младом глумицом Leelee Sobiesky и на том снимању нам један Јермен ради катеринг. Причам често са њим и кад поредим нашу судбину са судбином
Јермена, који су жестоко пострадали, видим да ми нисмо једини. Као до постоји неки ђаво и да сваки народ дочека неке несретне дане, прије или касније. Данас ја ту нашу трагедију гледам другим очима и свим југославенским народима желим срећу у тим новим државама и уговорима са Богом и са ђаволом. Оно што је најстрашније и што нема
оправдања су жртве.
Кишобран: - Ко је кога више издао - ми Југославију или Југославија нас?
Р. Шербеџија: - Ха, ха... Тешко је то рећи. Издаја је обострана. Братство и јединство, као и ЈНА се распало, али не лако. Била је то ипак добро састављена земља. Ето, Аустроугарска, на примјер, колика је била царевина, па се распала за три дана, као да је никада није било. Као што је Крлежа лијепо рекао: Објаву да се царевина распала донели су њени грађани, на новинском папиру као крепану рибу...
Кишобран: - У једном моменту у књизи кажеш да је "Ослобођење Скопља"
најбољи југословенски савремени драмски комад. КПГТ, дакле, као највиши домет југословенског послератног театра и југословенске културе. Много уложене енергије у
један пројекат који је пропао, заједно са југословенском идејом, која је пропала. На којој се идеји заснива твој актуелни пројекат - Театар Ulysses на Брионима? Има ли ту можда неког континуитета са КПГТ-ом?
Р. Шербеџија: - Прво, КПГТ се из моје преспективе разрушио, али ако то
исто питаш Љубишу Ристића, он ће рећи да КПГТ и даље постоји. Ја сам, међутим, КПГТ доживљавао као југославенску идеју и зато, по мени, тог театра више нема. Биће још
КПГТ-а у будућности, не онаквог каквог смо ја, Ристић, Душан Јовановић и остали замислили и реализирали, али ће на тим просторима, кад се зацеле ратне ране, бити поново те сарадње. На крају крајева, на тим просторима се говори један језик, који се литерарно разликује, нпр. српски и хрватски. То јесте један језик, али има своје двије различите варијанте, прије свега у књижевном смислу. Српски језик има ћирилицу и екавштину и другачији ритмички код него хрватски језик. Пјесма Матије Бећковића се потпуно разликује по томе од пјесме нпр. Данијела Драгојевића. Ми се у колоквијалном говору
одлично разумемо у језику, али литерарно су то двије ствари. Додуше, и Крлежа је говорио
да је то један језик, што опет има смисла. И да се вратим на твоје питање - наш актуелни Театар Ulysses на Брионима има нешто од те КПГТ-овске идеје. Окупљамо људе различитих националности, из Италије, Енглеске, Словеније, Хрватске... Овог љета ћемо одиграти све досадашње представе: "Краљ Лир", "Мара-Сад", "Медеја" и "Чекајући Годоа".
Кишобран: - У поглављу Један давни разговор написао си сјајан оглед о
глуми и глумцима. На једном стиху песника Pesso-a (који је и епиграф целе књиге): У сваком куту моје душе је олтар различитом богу градиш своју естетику и етику глуме. Умножавање у ликовима који глумца прате током каријере, по теби, завршава се као са Шекспиром у Борхесовој причи, који се пред огледалом пита - ко сам у ствари ја? Бог
му одговара - ни ја нисам ја. Написао си да многи глумци кад достигну зрелу фазу своје каријере одустану од глуме, погубљени у свим тим ликовима. Ти ниси одустао. Који си ти одговор добио пред огледалом?
Р. Шербеџија: - Ја још нисам стао пред зрцало. Мене су, колико год то
невјеројатно звучало, у ствари мимоишле праве улоге, нпр. сви ти фантастични Чеховљеви ликови... Ја сам увијек добијао улоге које су захтјевале ерупцију снаге и талента, али оне улоге које захтјевају једну смиреност и величанственост још нисам дотакао. Те улоге долазе у четрдестим годинама живота, и ја сам их, стицајем околности, испустио. Дио тога сад остварујем у "Краљу Лиру", али то је опет Шекспир, који тражи много акције. Ја сам још у телевизијском "Киклопу" одустао од тих младалачких улога, каква је био, нпр. Мелкиор Тресић. Мелкиора сам играо у представи, али кад су снимани филм и ТВ серија "Киклоп", крајем седамдесетих, ја сам био већ у својим тридесетим и убедио сам Тончија Врдољака да не играм ту улогу у серији. Играо сам Уга. Ипак, мислим да сам заувијек пропустио Чехова.
Кишобран: - У наставку свог огледа о глумцу и театру кажеш да је театар
настао из страха и да је театар заправо ђавоља црква? Ту је и она кованица Жике Павловића - ђавољи филм. Испада да је твој отац био у праву што није хтео да одеш у глумце?
Р. Шербеџија: - Није био у праву, јер ја припадам театру и умјетности. То сам досад потврдио својим радом и уживам и даље радећи тај посао. Имао је право што ми је забранио да играм фудбал и исписао из винковачког "Динама", ха, ха...
Кишобран: - Помињеш глумце који су ти слични по томе што нису успели
да заувек каналишу свој немир: Слободан - Цица Перовић, Фабијан Шоваговић... Шта подразумеваш конкретно под тим глумачким немиром?
Р. Шербеџија: - Они су било особењаци и мени су били најдражи. Никада
ничему нису припадали, били су скроз своји. Павле Вујисић исто... Од њих сам учио и њима сам се дивио. Иако сам ја више сличан Љуби Тадићу, на примјер, јер сам играо и
позитивне и негативне ликове.
Разговарао: Спаса Бошњак
Фотографија: Ненад Стевановић
"Кишобран", Ванкувер
|
