Суша | 
28.07.2007 |
 Још памтим слике из филма "Луди Макс" и Мела Гибсона. Због неке аустралијске пустаре која ми је изгледала нестварно прије двадесетак или тридесетак година, то ни луди Макс више не памти.
Онда сам стигао у његову земљу, али не на мотору, ни неким необичним четверокотачима, него одозго, одакле и киша и невријеме долази.
Стигао у земљу палми, мангоа, кивија и неког необичног тропског лишћа које ни данас не умијем да протумачим. На нешто личи, а опет не знам нашта.
Стигао у земљу која је прославила Риста Кубуру репортажама које се и данас врте мада су нешто млађе од лудог Макса.
Стигао у земљу у којој сам морао да се одмичем у шетњи тротоаром од силних прскалица, цријева и направа којим је даноноћно заљевана трава око кућа јер је бар воде било у изобиљу. И често ми тене биле мокре.
Стигао у град који је тачно прије 30 година доживио катастрофалну поплаву кад су и кровови двоспратница једва извиривали из воде.
Стигао и остао.
Веле да ником није падало на памет (осим мени, који сам памтио њиховог лудог Макса) да би могла да се деси суша. Е, у том грму лежи зец, јалити коала, ако је примјереније.
Ни мени нису падале на памет ствари као што је платонска љубав, (кад се на студију заљубите у Платона), лијечење мамурлука (јер то подразумијева да ћете се понекад
и напити), пријевремена ејакулација (о томе сам случајно читао док ми се једном није и десило), распад Југославије (нисам имао пријатеље у Њемачкој и Америци), или напуштање отаџбине (клекао бих за опрост пред Шантићем као пред Богородицом, само кад бих га срео).
Све се то десило, а у Квинсленду мислили да неће бити суше. Мало морген, на чистом енглеском.
Већ шесту годину киша падне тек да нас подсјети да постоји киша. Испуцала земља кô наше зјенице гледајући у небо, сасушила се трава кô наша сјећања, зарђали олуци од чекања и миц по миц, стигосмо до петог левела рестрикције воде. (За неупућене, пети левел је гори од четвртог).
Нема заљевања ничега (једино Срби понешто залију неким поводом, али без воде), нема прања аутомобила (дозвољено је једино брисање птичијег измета, па молимо Бога да нас закачи слон који лети), не смијемо трошити више од 600 литара воде дневно по домаћинству (мој комшија Радоја је толико пио кад је био добро мамуран) и не смијемо се туширати дуже од четири минута понаособ. У овом последњем сам нашао и предност. Убиједио сам жену да улазимо заједно под туш и да остајемо тамо осам минута, мада ми се чини да сад штедимо као за једно
индивидуално туширање.
Све ми је то изгледало и егзотично (не туширање, туширао сам се и раније), док нису саопштили да су сабирни резервоари пијаће воде стигли на ниво од 25%. Бива, крајње
је вријеме да нам упумпавају рецикловану, то јест, прерађену отпадну воду, то јест, канализацију, за наше пијаће потребе. Почела градња уређаја за рециклажу и упумпавање. Крајњи рок - крај 2008. године, ако не буде обилних киша.
Убјеђују нас да Лондон, Сингапур и дио Вашингтона већ одавно пије тако прерађену воду.
Разумијем, нисам џаба жив у 21. вијеку, али сам некако старомодан, то јест, неповјерљив. Све што свијет опере у машинама за суђе и веш, пусти повлачењем ланца на водокотлићу (ланац је риједак) и испрска разноразним потребама, ја бих с фамилијом, прерађено, наравно, требао да консумирам.
Превише за моје свјетоназоре, што би рекла бивша браћа (не Аустралијанци).
Узалудно трагам за неким прерађивачем с мањом снагом па да то негдје у двориште уградим. Моја фамилија је моја и некако бих лакше поднио кад бисмо своје рецикловали па то пили, него да морам и комшијину прерађену воду (а знам га какав је) и још три милиона других комшија које и не знам, онако, кад ожедним, низ грло сасути.
Дефинитивно прелазим на пиво.
У ствари, помишљам на повратак. Сјетио сам се једне пећине негдје на путу између Власенице и Хан Пијеска. Има неки извор тамо и направљена је обична чесма крај које
застају аутобуси и путници у оба смера.
Лије без престанка, ледена, да тек што ставиш дланове, пљуснеш то по образима и бјежиш. Или останеш да се чудиш.
Обична, природна, планинска вода, нерециклована, непрерађена, неизрабљена, непресушна. Знао је Старина Новак гдје ће у хајдуке. Ваљда зато овдје хајдука и нема.
Кад би неко то само уточио у пластичне флаше пристојнијег облика и набацио какву етикету с натписом "From Romania" (али да не буде заблуде па да купци мисле да је из Румуније), ето посла ниотчега.
Не булазним, знам шта је квалитет, а ваљда се и свијет наслушао прича о Романији и Хан Пијеску.
Онда би се направила нека пропратна пјесмица: "Ко зна гдје је сада моја Марија,
ако не зна Романија. Има једна пећина и извор. На извору се можда огледа".
Све може да се укумпонује и среди и неки пропратни диск баци (дискови и
јесу за бацање). Превод би морао да се учини на енглеском, а они су буквално блесави за поезијом. (Још и сад преклињу Шекспира, Бајрона и Поа. Заклео бих се да не знају четвртог).
Све се може, кажу они, од отпадних ствари (за разлику од нас) прерадити за употребу. За консумирање широких народних маса и (умало не написах) пролетерске класе. Чак и канализација као природан извор пијаће воде у Лондону, дијелу Вашингтона и Сингапуру, рекоше.
Е, тамо више не пијем воде, ако икад дођем. А мораћу негдје ако суша потраје.
Није нам, брате, у крви да правимо нешто од отпада, чак ни питу, па је тај спој и у пословице ушао, нити да консумирамо штошта – рецикловано.
Пуца земља уоколо, пуцају нам уши од увијек исте временске прогнозе, пуцају и старе и нове куће јер се земља слијеже, пуцају нам живци док чекамо да се нешто деси, а суша траје ли, траје.
Једино сам сада сигуран да сам схватио зашто је онај луди Макс полудио. Пио рецикловану воду.
Драган Тепавчевић (Бризбејн), "Кишобран", Ванкувер
|
