Emotivni košarkaši: Ta ’95. je bila više od medalje

Foto: Beta

Košarkaši reprezentacije koja je 1995. godine u Atini osvojila Evropsko zlato složni su danas u oceni da im je taj trofej najdraži u karijeri, kao i da svima predstavlja mnogo više od medalje.

U Beogradu je danas održana svečana akademija povodom tog uspeha, na kome su zvanično pričali i sadašnji predsednik KSS Dragan Đilas, ministar omladine i sporta Vanja Udovičić, koji je igračima iz Atine priznao da su mu bili inspiracija u karijeri, ali su reprezentativci nakon svečanog dela u razgovoru sa novinarima dopustili emocijama da ih stignu.

Srbija je otišla tada na Evropsko prvenstvo nakon tri godine pauze od svih sportova zbog sankcija Ujedinjenih Nacija. Reprezentacija se na brzinu okupila, odigrala kvalifikacioni turnir i uspešno došla do zlata, koje je ljudima u tadašnjoj Jugoslaviji bila verovatno i prva lepa stvar od početka ratova. Igrače je na aerodromu dočekalo više hiljada ljudi, zatim je autobus pratilo mnogo automobila, da bi se na balkonu ispred skupštine grada okupilo više desetina hiljada građana.

„Nisam siguran da li je zaista iko od nas tada imao pravu sliku šta smo uradili. Mislim da nismo bili svesni, niti smo očekivali doček. Bili smo fokusirani na igru. Sada, 20 godina kasnije tek vidim kako je to izgledalo i koliko je to ljudima bilo značajno“, rekao je kapiten tog tima Žarko Paspalj novinarima.

Tada je opevana pesma „sad si uz’o trofej, Paspalje“ (uz varijaciju „uzeo si trofej, Paspalje“), koja je tada postala standardna u melodiji i stihu za sve kapitene, samo sa, naravno, zamenjenim imenima igrača.

„Ma, mogla je i neka bolja pesma da bude, ali pesma je stvarno najmanje važna. Jeste, tačno je da je naša generacija počela sa dočecima i drago mi je zbog toga. Ko god da je izmislio balkon, hvala mu“, rekao je Paspalj.

On je tokom zvanične ceremonije izneo predlog da 2. jul postane dan košarke.

Jedan od najboljih igrača tog tima i Evrope svojevremeno bio je Predrag Danilović, koji je tradicionalno uzdržan u komunikaciji sa novinarima, ali sada se malo otvorio.

„Hvataju me emocije i nostalgija i drago mi je da smo se svi još jednom okupili. Žao mi je što nisu svi došli, jer je to bilo više od medalje. Emocije sada su mi iste kao onda prilikom onog dočeka… Mi smo tada kao tim bili ispred svog vremena i bili smo najbolji u svojim klubovima, i to je bila naša velika prednost“, rekao je Danilović.

Sadašnji predsednik Partizana bio je jedan od najboljih igrača i tehnički, na oba kraja terena, a gledanje njegovih utakmica bile su pravo uživanje za sve ljubitelje košarke. Uprkos svemu tome, njegov zaštitni znak ostalo je zakucavanje preko centra Litvanije u finalu, Arvidasa Sabonisa, koji je 20 centimetara viši od njega. Danilović se nakon trenutka oklevanja na pitanje da odgovori kako se osećao tada, što je verovatno pitanje na koje je najviše odgovarao u ovih 20 godina, široko nasmejao.

„Ma, naravno da mi znači to zakucavanje, kako da mi ne znači. A nemam šta da se sećam i prisećam jer je stalno tu, ima ga na internetu, vi mediji ga često prikazujete, a i moja deca sad kad odrastaju, gledam stare utakmice sa njima“, rekao je Danilović.

Heroj finala bio je sadašnji selektor Aleksandar Đorđević, koji je u toj utakmici postigao 41 poen, što su u sredu uveče mogli da vide svi u reprizi te utakmice.

„Nisam gledao sinoć reprizu, ali ima te utakmice na Jutjubu. Moje ćerke sada postaju starije i otkrivaju kako smo igrali, a tu ste i vi novinari da stalno pišete o godišnjicama i podsećate nas koliko smo matori“, rekao je Đorđević.

On tada nije bio na balkonu, jer se spremao za svadbu.

„Jeste mi malo žao sa jedne strane, ali su me ipak sprečile važnije stvari, tako da ne žalim što nisam bio na dočeku“, rekao je Đorđević.

On je veći deo vremena razgovora s novinarima proveo pričajući o Evropskom prvenstvu u septembru, ali je na kraju govorio i o Panatinaikosu, koji je prošle nedelje preuzeo, iako se tokom sezone moglo čuti da su ga tražili i drugi veliki evropski klubovi.

„Nas su veliki treneri, uključujući i Dudu Ivkovića, savetovali da ne preuzimamo klubove u toku sezone, tako da nisam to želeo. Sačekao sam punu godinu i odlučio da prihvatim ponudu. Panatinaikos je veliko, istorijsko ime u kome je Željko Obradović ostavio bezgranični trag. Imao sam u ugovoru klauzulu da mogu da preuzmem klub, a reprezentacija neće trpeti. Sve smo dole sredili, ostao nam je još jedan sastanak da završimo sa detaljima o početku sezone bez mene. Vratio mi se taj ‘crv’, ponovo me uhvatila strast za radom“, rekao je Đorđević.

Novinari su imali priliku i da se vide sa „bananamenom“ Željkom Rebračom, koji je 1995. tek počinjao karijeru, da bi 1998. godine bio najbolji igrač Svetskog prvenstva, a onda otišao i u NBA.

„Kao da je juče bilo! Prosto ne mogu da verujem da je prošlo 20 godina. Mnogo mi je značilo to prvenstvo, dalo mi je motiv da radim još više. Tada sam ušao u generacije starijih igrača i sa njima smo pobeđivali, a posle sam se trudio da radim još bolje da vidimo da možemo da pobeđujemo i bez njih“, rekao je Rebrača.

Reprezentacija je posle pauze ponovo na pobedničkim stazama i navijači sada imaju pravo da se nadaju medaljama.

„Čuo sam se prošle godine sa Saletom (selektor Đorđević) i rekao sam mu da mi se čini da je uspeo da na ove sadašnje igrače prenese atmosferu kakvu smo mi imali. Dobro, i drugačije je vreme, sada su nekako asocijalni i gledaju svi u te telefone, a mi ih nismo imali. Uglavnom, Sale radi sjajan posao“, rekao je Rebrača.

On se trenutno bavi privatnim biznisom, ali je kazao da mu ponekad nedostaje košarka.

„Nedostaje mi ponekad košarka i razmišljao sam nekada da se aktiviram, da prenesem neko znanje, ali ne bih voleo da se istrošim posle nekoliko meseci. Vratio bih se u nekoj dobroj funkciji, ali ne kao trener, nisam za to“, rekao je Rebrača.

Ovaj događaj zajednički su organizovali Košarkaški savez Srbije i skupština grada. Glavni organizator iz KSS-a bio je Dejan Tomašević, najmlađi igrač tog tima.

„Ja sam živeo za ovu noć, spremali smo ovo mesec dana, a sad su emocije pojačane posle velikog uspeha košarkašica i posle rešenja statusa ABA lige. Meni ovo mnogo znači. Ja sam te 1995. godine prvi put igrao za reprezentaciju, pošto sam kasno počeo da treniram košarku i propustio sam igranje za one mlađe uzraste. Bilo mi je jako, jako čudno. Prve takmičarske utakmice, pa prvo četvrtfinale, pa polufinale, pa finale, pa pobedničko postolje. Mnogo mi je značilo to takmičenje“, rekao je Tomašević.

„Sinoć je bila repriza tog finala i deca me pitaju da li mi je to najdraže takmičenje. Jeste, bez ikakve sumnje, iako nisam odigrao nijedan sekund. Svi od nas su posle osvajali mnogo i sa reprezentacijom i sa klubovima, ali ovo ima posebno značenje“, rekao je Tomašević.

Predsednik KSS  Dragan Đilas je rekao da se često zaboravlja da je Srbija zemlja košarke, i da se uspesi ređaju. On je 1992. godine bio jedan od vođa studentskog protesta protiv Slobodana Miloševića, a do 1995. je prestao da se bavi politikom. Te godine je gradonačelnik bio Nebojša Čović, tada član SPS-a, a posle i predsednik KSJ. Srbija je tada bila oštro politički podeljena, a u to vreme još su trajali ratovi.

„Znam šta hoćete da me pitate. Ovo je nešto što ujedinjuje Srbiju i što je tada ujedinilo Srbiju. Svi smo se radovali sportu. Jesam vodio studentski protest 1992, ali sam te 1995. godine bio u Atini i gledao sam utakmicu. Zanimljivo je da je tada u Atini bio i sadašnji predsednik vlade, iako se nismo poznavali. Ma nisam tada mogao da zamislim ni da ću se baviti politikom, niti da ću biti u sportu, ali evo. Na sreću, politike više nema, ali je košarka ostala“, rekao je Đilas.

Igrači, članovi stručnog štaba i funkcioneri izašli su potom na balkon, na kome ih je pozdravilo više hiljada ljudi, a održan je i kulturno umetnički program.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar