Potrebno je da tresnemo o zemlju, pa da krenemo iz početka

Od trijumfa vaterpolista na Olimpijskim igrama u Riju, kada su osvojili jedinu zlatnu medalju koja je nedostajala Srbiji od kada se samostalno takmiči, prošlo je dovoljno vremena da se na taj podvig gleda hladne glave. Pa i to da u poslednje tri godine naši vaterpolisti na kome god takmičenju da su se pojavili osvojili su prvo mesto.

Takvi uspesi ovu generaciju igrača i njihovog selektora izdvajaju od svih ostalih. A kako je to ostvareno i šta sledi govori Dejan Savić.

Može li da se kaže da ste ostvarili sve svoje želje?

Ne mogu da budem skroman. Ispunio sam sve ciljeve, a s njima ide i ostvarenje snova.

Da li je zlato iz Rija najdraža medalja?

Svaka ima svoju draž.

U Riju je bilo mnogo neizvesnije nego u januaru na Evropskom prvenstvu u Beogradu?

Imali smo izuzetan pritisak – i negativan i pozitivan – jer smo znali ko smo, koga predstavljamo i zašto smo došli. Negativno je bilo što su nas mediji unapred proglašavali za pobednike. Tok turnira nam nije išao naruku.

U čemu je bio problem?

Mi smo prvi put otišli na olimpijske igre da ne jurimo prvo mesto u grupi, nego da podižemo formu kroz takmičenje. I to tri nedelje! U slaboj igri protiv Mađarske i Grčke smo čupali rezultat. Realno iznenađenje je bilo protiv Brazila. Posle te utakmice je bila začaurenost iz koje smo mentalno morali da se iščupamo.

Kako može da se objasni taj meč protiv Brazila?

Primili smo šest golova od Brazila, a dali samo pet. Znači, škripalo je u napadu. Samopouzdanje reprezentativaca je bilo na minimumu. Protiv Australije nije funkcionisalo na očekivanom nivou, ali je bilo sasvim dovoljno da pobedimo i dobijemo vetar u leđa. Ali, svetski i evropski prvak je u četvrtfinale ušao kao četvrti iz grupe? U četvrtfinalu je potpuno svejedno da li si bio prvi u grupi ili četvrti. Doduše, tako ne može da se priča igračima. Četvrtim mestom u našoj grupi smo nenamerno napravili ozbiljnu pometnju u onoj drugoj. Kod njih su pale sve kalkulacije.

Kako ste podneli zbivanja u našoj grupi?

Posle Brazila taktika i tehnika nisu pali u vodu. U pitanju je bio mentalni sklop čitavog tima. Promenili smo taktiku pristupa. U ekipi imamo 13 različitih karaktera. Svako je razmišljao na svoj način, u svom pravcu. Morali smo da reagujemo na svakog drugačije.

Šta se od Vaših očekivanja u Riju potvrdilo, a šta nije?

Potvrdilo se da Brazil kao domaćin može mnogo toga da uradi. Nama zamalo da se obije o glavu. S druge strane, od 12 ekipa, izuzimajući Japan, koji je, ipak, mnoge namučio, i Francusku, deset je moglo svaka svaku da pobedi. Možda u poslednjih pet olimpijskih ciklusa nije bilo ujednačenije. Prve tri ekipe su iste kao i u Londonu 2012, samo što je raspored medalja drugačiji. Mađari su pregoreli u grupi, a mogli su mnogo bolje. Crna Gora, na žalost, treći put ostaje bez medalje i to je veliki peh za sve njih, jer su pokazali izuzetnu igru. Možda im je trebalo malo više fizičke kondicije i sportske sreće. Španci su pokazali najbolji deo igre u grupi, a kad su došli u četvrtfinale promenili su taktičke varijante i tu se okliznuli protiv nas. Inače, moglo je da bude neizvesnije. SAD nisu prošle među osam, ali takva im je bila grupa. Hrvatska, aktuelni olimpijski prvak u tom trenutku i vicešampion sveta, pokazala je svoju snagu i može da bude zadovoljna srebrom. Italija je postigla veliki uspeh. Australija je imala pehove, ali je solidna. Grčka je izuzetna ekipa, mogla je da dogura dalje, međutim takav je sistem takmičenja. Kad se napravi presek Rija i ono što sledi Amerika, Australija i, naročito, Grčka, ona čak s 90 odsto ekipe, mogu da stignu do Tokija 2020. Moramo da sačekamo početak priprema iduće godine, pa da vidimo kakve će biti promene po timovima.

Mi nismo narod čeličnih živaca, ali u vaterpolu decenijama izdržavamo najraznovrsnije pritiske.

Vodimo se kao temperamentan narod i to pokazujemo i kroz sport. Iz mog vaterpola sam izvukao pouku da se ne gleda u sudiju, jer se nikad nije dogodilo da promeni odluku. Treba da se igra protiv protivnika. Ova reprezentacija je to prebrodila. To su izraziti šampioni. Došlo se do tačke da ništa ne može da nas poremeti na putu ka cilju.

Kad se igralo na ispadanje naša reprezentacija je bila nadmoćna. Da li to znači da će tako da bude i u doglednoj budućnosti?

Ne volim da se govori o dominaciji. Imamo izuzetne pojedince koji su uklopljeni u tim. Pored toga postoji i plan i program za ubuduće. Rezultati u poslednje tri godine mogu da budu i ozbiljan teret i presija. Mnogima smo se popeli na glavu. Potrebno je i osveženje, da tresnemo o zemlju, pa da krenemo iz početka. Porazi mogu da budu od izuzetnog značaja za kasnije pobede. Moramo da napravimo strategiju kako ćemo da pristupamo sledećem olimpijskom ciklusu. Zlato se zaboravlja, okrećemo se Tokiju, a opet sva takmičenja do tih Olimpijskih igara treba da budu stepenice ka krajnjem cilju. Na neki način smo razmazili i sebe, i medije, i sve koji prate sport. A rezultatski pad je sasvim normalna stvar. Mi smo u Riju gađali da dižemo formu i psihofizičku spremnost i kad je najpotrebnije bili najjači.

Da li plan seže i dalje od Tokija?

Ja ću, to mi je obaveza, da napišem plan i program do 2020, ali mislim da nam treba osmogodišnji. Videćemo šta sledećih par meseci donosi.

Vaterpolo niže uspehe, a stalno je uključen alarm?

Vaterpolo od 2000. ima izuzetan kontinuitet rezultata, a u poslednje tri godine neverovatan kontinuitet osvajanja zlatnih medalja. Na nivou reprezentacija takav izuzetan uspeh niko nema. Što se tiče klubova Partizan je 2011. bio evropski prvak, Crvena zvezda 2013, te godine je Radnički osvojio Kup Evrope, a 2014. bio finalista Lige šampiona. To niko nikad nije imao u čitavoj Srbiji. Međutim, posle toga klubovi ne uspevaju da prate rezultate reprezentacije i to može da bude problem kad se gleda na duže staze. Apsolutno smo, svi u vaterpolu, svesni izazova i problema koji su pred nama i sigurno ćemo se uhvatiti ukoštac sa onim što treba rešavati. Uveren sam da dolaze bolji dani za šampionski sport kao što je vaterpolo. Sport je ozbiljna stvar koja predstavlja Srbiju na najbolji mogući način. Imamo neverovatne uspehe i u neolimpijskim sportovima, paraolimpijskim… Već se povela priča, a svakako treba razmisliti o uvođenju mađarskog tipa kategorizacije sportova.

Kakva je to kategorizacija?

Oni su odredili pet sportova od nacionalnog značaja, gde se, zavisno od uspeha, izdvaja ozbiljan deo sredstava za klubove! Način finansiranja je takav da se iz poreza za njih izdvaja 27 odsto pri čemu poreski obveznik 20 odsto mora da da državi, a preostalih sedam usmerava u delatnost koju on hoće: sport, kulturu… Obavezna sredstva moraju da se izdvajaju za mlađe kategorije i infrastrukturu koja prelazi u ruke države. Mađarska ne samo što je u Evropskoj Uniji, nego je verovatno privredno i jača od Srbije, pa izdvajanja kod nas ne bi morala da budu tolika kao kod njih. Mislim da sa mnogo manjom sumom kod nas bi mogle da se zadovolje potrebe.

Može li sportista da se zasiti zlatnih medalja?

Sportista je takmičar i dokle god se takmiči uvek ima izuzetan motiv da postiže najbolje rezultate. Tako je bar kod nas, u vaterpolu.

(Ivan Cvetković, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.