Šarenac i Tegeltija debitovali pre 20 godina

Foto: Beta

Evropsko prvenstvo 1995. godine je osim zlatne medalje i velike radosti Srbiji, a tadašnjoj Jugoslaviji, donelo još dve zvezde, ali medijske, koji su sada na televiziji maltene sinonim za košarku – Slobodan Šarenac sa Radiotelevizije Srbije i Vladan Tegeltija sa SOS Kanala.

Obojica su bili mladi i tek su tražili svoj put u novinarstvu. Šarenac pored legendi na državnoj televiziji, a Tegeltija na novoj sportskoj televiziji, sa željom da radi nešto drugačije. Obojica su više nego uspeli u tome. Glas Šarenca postao je praktično neodvojiv od svih reprezentativnih uspeha s kraja 20. i početka 21. veka, a svi ljubitelji košarke su posle tih prenosa „okretali“ SOS da vide Tegeltijine snimke iz svlačionica, hodnika i autobusa.

Obojica ovih novinara preneli su agenciji Beta svoja sećanja na to takmičenje, koje ih je, svakog na svoj način, lansiralo u orbitu.

„Mnogo me hvataju i emocije i uspomene, jako sam nostalgičan. SOS je počeo da radi 22. maja, a 21. juna je počelo prvenstvo. Imao sam 26 godina i to mi je bio prvi zadatak. Pa još sankcije, snalaženje za put…Hteli smo samo da radimo nešto drugačije“, rekao je Tegeltija.

I njegove reportaže jesu bile sasvim drugačije. Od snimaka iz autobusa i šaljenja sa igračima Jugoslavije, ali i pokušaja da se razgovara sa reprezentativcima Hrvatske, pošto je to tada zbog rata bilo nemoguće.

Tegeltija je, međutim, ipak uspeo da dođe do Arijana Komazeca, ali se predstavio kao hrvatski novinar i u reportaži su gledaoci mogli da ga čuju kako pokušava da imitira hrvatski akcenat, što je nešto što do tada nije bilo viđano na televizijama i što je izazivalo nevericu, smeh, ali i neko poštovanje.

„Pa i to što kažete, da li sam bio car ili budala. Pa pišite budala“, odgovorio je Tegeltija kroz smeh.

„Mi smo hteli da radimo drugačije, da pravimo reportaže kakve nisu mogle da se vide i to je bio deo toga“, dodao je on.

Jedan od najpoznatijih televizijskih snimaka van utakmice sa tog prvenstva bila je i reportaža iz autobusa, na kome se igrači šale, ali je Tegeltija kazao da taj snimak nije bio pravi odraz stvari.

„Ma to je bila ludačka sreća. Prvo su nas pustili da idemo u autobus, a onda je bilo tih šest-sedam minuta zezanja u krug što smo snimili i od čega je nastao taj čuveni snimak, ali sve pre i posle toga je bilo mirno i bila je tišina. Ja nisam bio ovde na dočeku, ostao sam duže, baš kao i Đorđević, čija verenica je tada birala venčanice za svadbu. I dalje mi je to najdraže takmičenje“, rekao je Tegeltija.

Šarenac je godinama pre toga radio košarku na tadašnjem Trećem kanalu, da bi 1993. prešao u sportsku redakciju, a Atina 1995. mu je bilo prvo veliko takmičenje sa lica mesta.

„Šansu mi je dao Marko Marković. Odradio sam i kvalifikacije u Bugarskoj i to mi je prvi prenos naše reprezentacije. Ali, ovo Evropsko prvenstvo je u dobroj meri obeležilo moj televizijski život…Sada kada slušam to, žao mi je što mi je što sam suviše držao stvari pod kontrolom i nisam hteo da se opustim. Plašio se da neko ne pomisli da nisam za taj posao. Bio sam dosta stidljiv, iako sam znao više. Posle ne samo da je došlo do opuštanja, nego sam pokazao kakav zaista jesam“, rekao je Šarenac.

On je tada takođe bio u svojim dvadesetim godinama i bio je jedan od najmlađih novinara na šampionatu, i najmlađi u sportskoj redakciji RTS-a.

„Bio sam ‘ruki’ u toj branši i sve mi je bilo izuzetno veliko i mnogo i veliki izazov. Nikada nisam imao tremu i nisam osećao pritisak tokom komentarisanja, jer sam pet godina ranije počeo da komentarišem na Trećem kanalu. Ali… Zaledio sam se kada su mi kolege u pres centru prenele koliko ljudi ima po gradovima Srbije, da se slavi…Ja sam tek onda shvatio koliko ljudi je mene slušalo. Zoran Radović je radio sa mnom, kome dugujem zahvalnost što je to prihvatio i nadam se da smo gledaocima ulepšali prenose“, rekao je Šarenac.

Ovaj živopisni komentator RTS-a uneo je u žive prenose ono što svi ljubitelji sporta skoro uvek osećaju, takozvano „malerisanje“. To se u sportu obično odražava tako što se naglas govori suprotno od onoga što se želi. Kao, na primer, kada želite da neko promaši slobodno bacanje kažete „on je odličan izvođač slobodnih bacanja“.

„Haha, sećam se toga, Džermejn O’Nil i Indijanapolis 2002. Nije to bajanje, to je više neko verovanje da ne ‘baksuziram’ naše, a ‘izbaksuziram’ protivnika. Mada, ljudi mi govore da sam ‘talija’ kad pobeđujemo, a ‘maler’ kada gubimo, iako to nema veze jer je sve na igračima na terenu. Mi našim komentarima ne možemo ništa da promenimo“, rekao je Šarenac.

On je tada od anonimusa postao prepoznatiljivo ime, a onda i zvezda, koju su poznavali svi iz sveta košarke.

„Ja sam jedan od retkih koji nema sliku sa nekim košarkašem napravljenu namenski. Igrao sam košarku oko 15 godina i ovo mi je bio prelazak sa jednog na drugi nivo, a iskustvo igranja mi je značilo da uradim nešto drugačije. Nisam hteo da nabrajam poene i imenujem strelce, već sam hteo da pokušam da objasnim ljudima šta gledaju, barem ono malo što ja znam“, rekao je Šarenac.

U poslednjih 20 godina pojavili su se mnogi vrhunski košarkaški novinari, a Šarenac i Tegeltija su postali srednja generacija i stekli status legendi. Uprkos velikoj popularnosti i instant prepoznatljivosti u Srbiji i regionu, niko od njih nikada nije želeo da napušta kuću u kojoj radi, iz različitih razloga.

„Puno su me puta pitali zašto ne idem sa RTS-a na neku drugu televiziju, gde zarađuju više novca, jer su nama manje plate nego na drugim televizijama, manje i od plata u drugim javnim poslovima, ali… ovo što sam doživeo 20 godina unazad… nema tih para koje to mogu da kupe. Ne znam gde bih išao, jer ovo nema cenu. Mada, proklet je naš posao, sportskih novinara, jer zavisi od uspeha sportista, a i nas sa njima“, priča Šarenac.

Tegeltijin motiv nešto je drugačiji, ali je isto snažan.

„Nigde nisam hteo da idem jer nigde ne bih imao tu slobodu rada. Svi drugi zaćute kad im se kaže da zaćute i nigde ne možete da radite kako želite. Što posebno važi od 2000. godine, mada je i pre toga bilo pritisaka. Takođe, u SOS-u nikad nemaš dnevnice, ali se sam potrudiš da prodaš emisiju i nađeš sponzore da odeš, a ne da čekaš na milost i nemilost nekog drugog“, rekao je Tegeltija.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar