Biramo bolji signal, a ne zdravlje

Širom Srbije danas ima više od 10.000 baznih stanica mobilne telefonije. Taj broj je još veći kada se dodaju antene koje koriste internet provajderi, taksi udruženja, za potrebe bežičnog interneta. I bez obzira na toliko njih, u svim gradovima Srbije konstantno pristižu novi zahtevi operatera za instaliranje novih ili povećanje kapaciteta postojećih antena. Ima ih svuda – na stambenim  dvospratnim kućama, zgradama, bolnicama, trgovinama ili, jednostavnije, na svim onim mestima koja se po Zakonu o zaštiti od nejonizujućeg zračenja iz 2009. godine ne preporučuju u ove svrhe.

Koliko su onda građani ugroženi nejonizujućim zračenjem, posebno ako ovakve antene imaju na radnom mestu, na kome provedu osam sati, pa onda i kod kuće, gde borave ostatak dana? U brojnim slučajevima reč je o celodnevnoj izloženosti koja sigurno nije bezopasna ni na duže ni kraće vreme, što potvrđuju i najnoviji zaključci Svetske zdravstvene organizacije.

– Mi imamo dobar zakon, ali u važnim njegovim segmentima nije dovoljno jasno definisan, zbog čega operateri trljaju dlanove, jer praktično „legalno” mogu da urade nešto što je potpuno nezamislivo u zemljama koje više pažnje polažu na zaštitu života građana i životne sredine – kaže Milan Rogulja, predsednik udruženja „Biogen”, nevladine organizacije koja se poslednjih pet godina bavi ovom problematikom u Srbiji kao i praćenjem i unapređenjem propisa u ovoj oblasti.

Foto: Niekverlaan/Pixabay.com

Foto: Niekverlaan/Pixabay.com

Na pitanje krše li operateri propise time što na objektima od posebnog interesa (vrtiće, bolnice, medijske kuće, domove za stare) postavljaju antene, on odgovara potvrdno, ali objašnjava da je sve vrlo komplikovano.

– To bi bilo isto kao da me pitate da li je redu da jedan operater mobilne telefonije postavi baznu stanicu bolnice u Beogradu u čijoj neposrednoj blizini se nalazi i šok-soba. Čak i da operater ima svu dokumentaciju, da li je prihvatljivo da zbog rada ove antene lekari i pacijenti pomenute bolnice snose posledice, na primer, tako što im se od trenutka postavljanja ovih uređaja aparati za reanimaciju ili lečenje češće kvare. Pitam ja vas, šta je u Srbiji i kome bitnije – kaže Rogulja i napominje da se postavljanjem antena na potpuno neprihvatljivim mestima krši čak i Ustav koji predviđa pravo na zdravu životnu sredinu.

Prema podacima sa terena do kojih je došlo ovo udruženje, propise sve češće potiru interesi pojedinca i potreba za lakom zaradom. A mesečna naknada koju operateri izdvajaju vlasnicima kuća ili predsednicima skupština stanara iznosi od 300 do 1.000 evra. Pri tom, u slučaju zgrada, prilikom pribavljanja saglasnosti, neophodno je 51 odsto potpisa stanara u čijem ulazu se antena postavlja (ne i ostalih u ulazima kojih, na primer, u lameli ima šest). A u slučaju kuća dovoljna je samo saglasnost vlasnika, ne i komšija.

– Prisustvovali smo svim važnim događajima širom sveta iz oblasti elektromagnetskog ili nejonizujućeg zračenja i tek tada shvatite koliko kasnimo i koliko propusta pravimo, od zakona, do uspostavljanja standarda i edukacije građana. U Evropskoj uniji, na primer, postoji preporuka (koja se, naravno, poštuje) da se bazne stanice postavljaju od 100 do 500 metara od objekata od posebnog interesa. Preporuke kažu i da jedna antena mora da se podigne na 10 do 30 metara iznad mesta na koje se postavlja. Ovakva pravila kod nas nisu definisana, a to je odgovor i na pitanje kako antena može da se postavlja na vrtić, bolnicu, zid operacione sale ili na posla metra od nečije stolice ili radnog stola – objašnjava predsednik „Biogena”.

Posebna priča je nedovoljna informisanost građana, zbog čega u Srbiji postoji ili potpuna nezainteresovanost ili panični strah od antena. Razlog je i senzacionalističko izveštavanje medija jer postoji ogroman prostor i neznanje. Mnogi propuštaju čak i da objasne razliku između jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja. Razloga za brigu svakako da ima, posebno kada su uzmu u obzir razna svetska istraživanja o uticaju elektromagnetskog zračenja. Jedno takvo istraživanje Međunarodne agencije za proučavanje tumora pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je, na osnovu rezultata više od 140 naučnih istraživanja i sistematski obrađenih podataka, elektromagnetska zračenja visokih frekvencija (na kojima funkcionišu i bazne stanice i mobilni telefoni i vaj-faj ruteri) svrstala u grupu mogućih izazivača tumora.

– Sve to je pokrenulo lavinu aktivnosti međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom od ove vrste zračenja koje su, između ostalog, odlučile da se izvrši revizija graničnih vrednosti izloženosti nejonizujućem zračenju. I naše udruženje je radilo na tom planu i suština je da se odagna strah, ali da se poveća svest da postojeće stanje nije zadovoljavajuće i da su granične vrednosti (prema važećem zakonu), za razliku od mnogih zemalja u svetu, visoke – objašnjava Rogulja.

Prema pravilniku iz 2009. godine granične vrednosti gustine snage nejonizujućeg zračenja su 0,722 vati po kvadratnom metru (za frekvenciju od 900 megaherca na kojoj rade i mobilni telefoni). U Belgiji su te vrednosti 1,12, u Sloveniji  0,45, u Italiji 0,1,  u Švajcarskoj 0,04, a u Austriji 0,01 vat po kvadratnom metru.

Pitanje je koliko je opasna izloženost konstantnom nejonizujućem zračenju, u slučaju da je bazna stanica postavljena u neposrednoj blizi mesta na kome građani žive i rade.

– Prema Deklaraciji Međunarodne unije teleoperatera, pretprošle godine doneta je skoro obavezujuća preporuka da operateri i distributeri uređaja koji emituju nejonizujuće zračenje (mobilni telefoni, laptopi, tableti, ruteri) budu vidno obeleženi međunarodnim znakom za nejonizujuće zračenje, kao i da prodavci ovih uređaja u svakom trenutku informišu potrošače o tome. Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, pri kupovini mobilnog telefona i drugih uređaja trebalo bi birati one čija je referentna vrednost za nejonizujuće zračenje manja od 0,6 vati po kilogramu. Ovaj podatak može se naći u uputstvima za upotrebu i obično je napisan sitnim slovima, kaže Rogulja i dodaje da je njihovo udruženje pokušalo da sprovede ovakvu edukaciju i kod nas, ali da nije bilo interesovanja.

Tri minuta razgovora

Jedna od preporuka Svetske zdravstvene organizacije jeste da se najviše tri minuta mobilnim telefonom razgovara sa jednog uveta i da se u slučaju da razgovor traje duže telefon prebaci na drugu stranu. Opšta preporuka je da se razgovori inače svode na što manju moguću meru. Kod nas, kaže naš sagovornik, ne da se ovakve preporuke ne sprovode nego se agresivnim reklamama preporučuje beskonačno telefoniranje za nekoliko dinara.

Službena tajna

Više puta su vrata operatera ostala zatvorena kada je udruženje tražilo informacije potrebne za prijave građana. Razlog je, kažu, konkurencija, zbog čega su internim aktima informacije o cenama zakupa krovova, na primer, svrstane u službenu tajnu.

– Ali nije tako u poslu, prilikom postavljanja baznih stanica. Jedan operater pokrene i realizuje proceduru procene uticaja na životnu sredinu i instalira baznu stanicu, na taj stub se listom, bez dalje procedure (jednom urađena kao da je za sva vremena validna) antenama nakači i konkurencija, a ne uzima se u obzir da je povećan broj antena recipročno povećao i zračenje – kaže Rogulja.

Ugroženo drveće?

Građani se žale da se u blizini antena suši drveće, a ovakve primedbe stizale su i na adresu udruženja. Rogulja kaže da, iako u svetskoj literaturi mogu da se nađu po­daci o ovom fenomenu, ipak ne­ma dovoljno dokaza da bi se ta­kva tvrdnja mogla eksplicitno izreći.

– Poslednja informacija koju smo dobili jeste da u neposrednoj blizini vaj-faj rutera dolazi do genetičkih promena u sadnom materijalu žitarica. Ovaj eksperiment je prvo izvela grupa danskih srednjoškolki u okviru takmičenja iz biologije i pokazala da semenke žitarica koje su izložne elektromagnetskom zračenju nisu nikle, za razliku od onih koje se nisu nalazile u blizini izvora nejonizujućeg zračenja.

(Jelica Antelj, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar