Poljski model za svetsku krizu

Poljska se neretko spominje kao zemlja koja je uspela da izbegne aktuelnu globalnu krizu.

Iako je izvesno da niz posebih razloga, i pored sve nemilosrdnosti globalizacije, određuje prilike u svakoj posebnoj zemlji, Poljska je u izvesnom smislu kontraprimer.  Pokazalo se to i u najnovijem primeru, kojim Poljska čini se ima ideju da protera banke iz zemlje vrlo brzo.

Naime, dok Island, recimo, hapsi svoje bankare, Mađarska se rešila dugova MMF-a i banaka, Švajcarska namerava da o sudbini banaka i stvaranju novca odluči na referendumu, Poljska je rešila da poveća poreze bankama.

U Poljskoj je nova vlada naumila da bankarski princip primeni na same banke i u tom je pravcu odobrila zakon po kojem će se uvesti porez na sve finansijske institucije, a od tog novca finansiraće se subvencije za decu Poljske. Banke i osiguravajuća društva u Poljsko od ove godine plaćaće 0,44 odsto poreza na aktivu, što će poljskom budžetu doneti 4,4 milijarde zlota godišnje, odnosno 1,1 milijardu dolara.  Za razliku od banaka, osiguravači će u oporezivu imovinu uključivati i državne obveznice.

I dok su poljski građani oduševljeni, bankari naravno negoduju i tvrde da bi taj novi porez mogao da zaustavi rast kreditnih plasmana.

U medijima se plasiraju priče o sankcijama kojima će Poljska biti pogođena, jer se usprotivila poretku koji određuje Evropske unije, a koje u tim napisima nazivaju „dužničkim ropstvom“.

U toj zemlji takođe primenjen je model rasta potrošnje i čuvanja što šire zaposlenosti, dakle, mere koje se najčešće nazivaju „kejnsijanskim“.

Tamošnja vlada, naime, odlučila se za metode potpuno suprotne od onih koje većina vlada pritisnutih krizom sprovodi.

Konkretno, većina evropskih zemalja na krizu je odgovarala sprovođenjem mera štednje, a s namerom da se smanji zaduženost, odnosno uveća konkurentnost ekonomije, a to je opet za posledicu imalo pad  BDP-a.

Zvanična Varšava međutim, nastupala je politikom državnih investicija, kako bi se očuvala što šira zaposlenost, i dalje uvećavala potrošnja.

U tom smislu Poljska je izuzetak. Unutar EU, naime, posle 2008. usledila je postupno kriza koja je mestimično imala posledice nazapamćene po težini još od Drugog svetskog rata, posebno u domenu povećanja procenta nezaposlenih.

Paralelno, u Pojskoj je bruto domaći proizvod uvećan za 18 procenata, a otvoreno je preko 900.000 novih radnih mesta.

Ono međutim, što jeste ključno, stabilnost, pa i rast, nasuprot gotovo svim drugima evropskim zemljama, koju je zvanična Varšava uspela da postigne, plod je unutrašnjih mera, a tek manjim delom sredstava iz evropskih fondova ili MMF.

Reč je dakle o državnim investicijama, valutnoj politici, i strategiji čuvanja najšire zaposlenosti. Zvanična Varšava je državnim investicijama podsticala potrošnju, a time ekonomsku stabilnost i rast.

Ipak i u Poljskoj, procenat nezaposlenih je visok, oko deset odsto. Što je, razume se, neuporedivo niže od procenata koji postoje širom EU. Posebno je u tom smislu katastrofalan procenat nezaposlenih mladih ljudi.

I u Poljskoj je tamošnja vlada, poput one u Mađarskoj, ušla u sukob sa bankarsko – finasijskim sektorom, vrativši velika sredstva, prethodno predviđena za privatna penziona osiguranja, pod okrilje odgovarajućih državnih fondova.

Mada, treba naglasiti, tamošnji finansijski sektor i inače je važio za zdrav i fleksibilan.

Poljska je potom iskoristila, kako bi podstakla potrošnju, pojedine povoljnije mogućnosti finansiranja, poput takozvanih „fleksibilnih kreditnih linija“ MMF-a.

Osim korišćenja državnih, budžetskih investicija, nacionalna banka te zemlje oborila je u odgovarajućem momentu 2009. vrednost nacionalne valute za oko 30 odsto. Uz prethodno snižene poreske stope (što su istina primenjivali i drugi) time je, sve ukupno, uvećana konkurentost poljske ekonomije.

Izvesno, što navedeni primer ukazuje, ovo je omogućila srećna okolnost da je Poljska sačuvala nacionalnu valutu.

Potom, Poljska ima još jednu bitnu specifičnost: cena lokalne robe, uključujući čak i hranu, je bitno niža nego roba iz zemalja EU, zbog čega uvozna roba u toj zemlji nije konkurentna.

Poljoprivredna proizvodnja je u toj zemlji od ulaska u EU porasla za čak 40 procenata, što je sasvim neobično, mada treba reći da je u tome velika pomoć došla od odgovarajućih evropskih fondova.

No, ekonomisti ne zaboravljaju da napomenu da je Poljska uspela sa svim pomenutim merama, između ostalog i zbog činjenice da inače nije bila prezadužena.

Ukupan javni dug Poljske je oko 55 odsto BDP-a, za razliku od recimo Mađarske koja je takođe sprovodila slične mere, gde taj procenat iznosi oko 80 odsto.

Uspeh Poljske rezultat je i činjenice da se u toj zemlji neguje i svojevrsni ekonomski nacionalizam, odnosno, izražena nepoverljivost prema savetima iz inostranstva kad su ekonomske mere u pitanju. Oprez ide dotle da u toj zemlji Ustav zabranjuje zaduživanje iznad 60 odsto BDP-a.

A kako su prošle druge zemlje, uz nekoliko podataka…

Kada je krajem leta 2008. investiciona banka Lehman Brothers oglasila stečaj, a svet uplovio u jednu od najvećih finanskijskih kriza, bio je to jasan signal da se treba razračunati sa neumerenošću, labavim strukturama i zanemarivanjem pitanja produktivnosti.

Umesto toga, međutim, prešlo se na sistem „odlaganja i pretvaranja“, kako to objašnjava vodeći ekonomista Saxo banke Sten Jakobsen, a tom sistemu i danas pribegavaju kreatori ekonomske politike.

Odlaganjem se kupovalo vreme, objašnjava Jakobsen, a pretvaranjem su se prikrivala rešenja koja to nisu bila, jer jednostavno nisu delovala.

I sada, početkom 2016. imamo situaciju da je od nastanka krize globalna zaduženost uvećana za neverovatnih 57 biliona dolara, jer su, nabraja Jakobsen, na spor privredni rast kreatori ekonomske politike reagovali povećanjem fiskalne potrošnje, a kada je novca nestalo, naterali su svoje centralne banke da štampaju nove novčanice, i to mnogo novcanica.

Drugim rečima, kao odgovor na krizu nije došlo do promene svetskog ekonomskog poretka, već se nastavilo istim putem, oglušujući se o preku potrebu za reformama, odgovornošću i investiranjem u ljude i povećanje produktivnosti.

Takvim je postupanjem zaduživanje praktično zamenilo produktivnost, a banke sada imaju na raspolaganju neograničene količine „besplatnog novca“ od centralnih banaka, navodi Jakobsen.

Upravo tim postupkom štampanja ogromnih količina novca Sjedinjene države su se delom izvukle iz krize, pa tako, recimo podaci o nezaposlenosti sada izgledaju manje katastrofično nego pre nekoliko godina.

Do finansijske krize u SAD je oko 63 procenta stanovništva bilo zaposleno, da bi 2013. taj procenat bio niži od 59, a prema pokazateljima s kraja prošle godine sutuacija se makar u SAD (pa i u Britaniji) nešto poboljšava i procenat nezaposlenih je niži.

Međutim, u pojedinim su zemljama, poput Grčke i Španije, po brojnim tumačima prilika, posledice takoreći kataklizmične.

S druge strane, neke su se zemlje snašle pronalazeći prostor da bezbolnije izdrže udarni krizni period, među njima posebno skandinavske zemlje.

Krajem prošle godine, naime, najprosperitetnijom zemljom sveta proglašena je Norveška.

Prema istraživanju Indeksa prosperiteta britanskog Legatum instituta, među 142 zemalja, koliko istraživaje obuhvata, Norveška ima najbolje zbirne pokazatelje, a prilikom istraživanja u obzir se uzima osam pokazatelja, i to: stanje privreda, preduzetništvo, vlada, obrazovanje, zdravlje građanstva, opšta sigurnost, oblast ličnih sloboda, kao i društveni kapital.

Reč je umnogome o osobenom nasleđu. Norveška se uostalom nalazi u sasvim posebnom položaju i stabilnost te zemlje, koja je inače smatrana za siromašnu prirodnim resursima, rezultat je eksploatacije tečnih goriva iz norveških teritorijalnih voda.

Posle Norveške, po tom indeksu, nalazi se Švajcarska, potom Danska. SAD su na 11. poziciji. Među prvih deset nalaze se i Švedska i Finska.

U našem okruženju najbolje je rangirana Slovenija, na 25. mesto

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.