Zašto „švajcarce” ne rešimo kao Austrijanci?

Raskidom ugovora o kreditu građani koji su uzimali stambene kredite indeksirane u švajcarskim francima, ne rešavaju definitivno problem, a mogu čak i da se nađu u nezavidnom položaju, upozorava za „Politiku” Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije i bivši sudija Višeg privrednog suda sa dugogodišnjom praksom suđenja u bankarskom sektoru. Ovo rešenje koje su zaduženim građanima ponudile potrošačke organizacije, smatra ona, nije dobro za klijenta u slučaju da se ugovor raskine, a odnos između dužnika i banke ne raščisti.

Foto: Beta

Foto: Beta

– Raskid nije sporan, nego posledice. Prema članu 132. Zakona o obligacionim odnosima stoji da ako jedna strana traži raskid ugovora i sud to usvoji, strana koja je izvršila ugovor (a banka je to u potpunosti učinila dajući novac) ima pravo da joj se vrati sve ono što je dala – kaže Vasilićeva.

Praktično, ako je ugovor raskinut, on više ne postoji, pa banke odmah mogu da pokrenu tužbe i zahtevaju od klijenata koji i dalje drže novac da isplate celokupan iznos. Sa druge strane, ne postoji nikakva garancija da će taj iznos biti u jednoj ili drugoj valuti.

– Banka može da zahteva da se novac isplati kako je definisano ugovorom, ali ako je ugovor raskinut, može da postavi i drugačije uslove – kaže Vasilićeva.

Ni u slučaju da se ide na retroaktivno vraćanje po principu restitucije (da obe strane jedna drugoj vraćaju ono što su do sada isplatile) nije jasno kako bi to bilo obračunato.

– Banke bi obračunale dug kao i do do sada, u francima. U slučaju da obe strane imaju pravo za vraćanje datog, uzajamna vraćanja se sprovode po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, s tim što svaka stranka duguje drugoj naknadu za korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna da vrati ili nadoknadi. Onaj ko vraća novac dužan je da plati zatezne kamate, a i dalje ostaje otvoren obračun i nerešeno pitanje šta je to što se vraća – kaže Vasilićeva.

Članica Saveta za borbu protiv korupcije smatra da bi utvrđivanje ništavosti valutne klauzule bilo bolje rešenje, jer se ugovor ne bi raskidao u celosti, nego bi se menjao u delu koji se odnosi na valutu – evro ili neku drugu koja je najbolja za klijenta.

U „Efektivi“ koja je do sada već podnela oko 150 tužbi za raskid ugovora o kreditu tvrde da posle presuda klijenti mogu da računaju na takozvanu restituciju po kojoj svaka strana vraća onoj drugoj ono što je primila i to u dinarskom iznosu.

– I jedna i druga strana imaju pravo na zateznu kamatu, a naša procena je da će ona biti nešto veća na strani banke. Taj iznos će svakako biti nekoliko puta manji od onoga što klijent u ovom trenutku duguje po planu otplate – kaže Dejan Gavrilović, predsednik ovog udruženja i napominje da ovaj proces može da traje od dve do tri godine, ali da će oni posle prve presude od Ministarstva pravde i predsednika svih sudova tražiti da se postupci ubrzaju.

Sve zemlje koje su imale problem kredita u švajcarcima i već su ga rešile konvertovanjem u evro po paritetu na dan isplate kredita, poput Hrvatske, Crne Gore, Mađarske i Austrije rešenja su tražile u okviru prava potrošača, što bi, kažu pravnici, i Srbija trebalo da učini.

– Kod nas se izbegava primena potrošačkog prava i problem rešava kroz Zakon o obligacionim odnosima, koji je i pored svog nespornog kvaliteta ipak donet u jednom drugom sistemu. Tu je suštinska razlika između pristupa u Srbiji i pristupa u državama članicama EU – kaže advokat Vojin Biljić.

On tvrdi da njegovom primenom problem kredita u švajcarcima  nije ni najmanje komplikovan. Jer da bi valutna klauzula bila ocenjena kao ništava, potrebno je dati odgovor na samo dva pitanja – da li je korisnik adekvatno informisan o posledicama ugovaranja ove klauzule i da li je došlo do narušene jednakosti davanja.

– Ako korisnik nije adekvatno informisan, a jednakost davanja je narušena, valutna klauzula je ništava – kaže on.

Ovo pravilo, inače uspostavljeno Direktivom EU 93/13, primenio je i austrijski sud kada je utvrdio ništavost valutne klauzule. Jedina razlika između Srbije i Austrije je u tome što su austrijske banke uglavnom informisale korisnike o posledicama ugovaranja valutne klauzule, a banke u Srbiji to nisu činile i čak su ih nudile kao najpovoljnije bez objašnjenja o rizicima.

Prema tome, ako bi i naši sudovi primenjivali pravo potrošača, krediti u kojima su korisnici na vreme upozoreni od strane banke na rizik promene odnosa evro-švajcarac bili bi validni, dok bi oni gde to nije bio slučaj, bili konvertovani u evro.

– U praksi, banke ne mogu da dokažu da su korisnike informisale niti da su imale procedure po kojima je tako nešto obaveza bankarskih službenika i zbog toga moraju snositi teret svog neprofesionalizma. A to je po mom mišljenju posledica na koju je ukazao i Evropski sud pravde – ništavost valutne klauzule u francima i konverzija kredita u evro na dan zaključenja ugovora – ističe Biljić.

Autor: Jelica Antelj, Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar