​Kako da zaštitimo decu od dece?

Danas bi, da je živ, Aleksa Janković bio maturant, planirao bi koji i kakav fakultet da upiše. Ali, on se pre pet godina odlučio na tragični korak, skočivši sa zgrade nakon višemesečnog maltretiranja grupe starijih učenika OŠ „Sreten Mladenović Mika” u Nišu. Aleksa je vremenom postao sinonim za žrtvu vršnjačkog nasilja, a njegovi roditelji biju bitku da u skupštinsku proceduru uđe inicijativa za donošenje „Aleksinog zakona”. Taj zakon bi trebalo da dopuni propuste u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakona o zaštiti prava deteta.

Aleksu su 2011. godine tokom nekoliko meseci nasilnici pretukli više puta, pretili mu, vređali ga, a na njegove vapaje niko nije mario. „Aleksinim zakonom” inicijatori žele da promene postojeće zakone kako bi se drastičnije kažnjavali nasilnici vršnjaci, ali i roditelji i škole koji ne reaguju na nasilje. Novina je da bi se hitno suspendovao nasilnik iz škole do 30 dana, roditelji nasilnika koji se ne odazivaju na pozive škole bili bi novčano kažnjeni sa 100.000 dinara a u najtežim slučajevima neprijavljivanja nasilja, kakav je bio Aleksin, postojala bi i mogućnost davanja otkaza nastavnicima i direktorima i gubitak licence.

Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja smatra da u Srbiji postoje zakoni kojima se reguliše problem vršnjačkog nasilja, ali da nema dovoljno kapaciteta za njihovo sprovođenje. „Nama su potrebni ljudi, moraćemo da osnažimo službe koje se time bave u školi ”, rekao je nedavno Verbić.

Od školske 2010–2011. godine obaveza svake škole i vrtića je da imaju tim za prevenciju nasilja koji je deo unutrašnje mreže za prevenciju i intervenciju, a čiji članovi su, pored direktora, psihologa i pedagoga, i učitelji i nastavnici. Tim ima obavezu da na kraju školske godine podnese izveštaj o tome šta je radio, koliko je puta intervenisao i kakva je situacija sa nasiljem. Tim ima i obavezu da napravi procenu bezbednosti u školi koja se ne odnosi samo na fizičku bezbednost, već i na različite oblike nasilnog ponašanja, na različite mere koje je škola preduzela da se to ne desi ili šta je preduzela kad se nasilje desilo. Na osnovu toga, škola mora napraviti plan aktivnosti za narednu godinu. Naravno, ne može plan da bude isti za centralne, gradske škole u velikom gradu i prigradske i seoske škole, ali u praksi se dešava da mnogi nisu izvršili tu obavezu a plan su „na papiru” prepisali od drugih škola. I time „ispunili” obavezu.

Baš zato svakodnevica demantuje propise mnogobrojnim primerima brutalnog iživljavanja vršnjaka nad slabijim. Najnoviji primeri, kada su u Novom Sadu žrtvu čak terali da pije sopstveni urin, a mobilnim telefonima to snimali, govori o sve većoj bezobzirnosti nasilnika.

Biljana Lajović, specijalista školske psihologije, i dugogodišnji koordinator Jedinice za prevenciju nasilja u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, smatra da su uzroci nasilnog ponašanja dece raznovrsni.

Nekad je reč o deci koja rastu u porodicama u kojima već postoji nasilno ponašanje bilo kog oblika (verbalno/ psovke, vređanje, vikanje, ali i fizičko nasilje), koja su naučila da se konflikti rešavaju nasilnim putem, a nekad o onima koji nemaju jasno postavljene granice ponašanja, koja nisu u stanju da odlože zadovoljavanje svojih potreba, žele da se istaknu na bilo kakav, makar i destruktivan način među vršnjacima, ne znaju da kontrolišu osećanja, naročito bes, nemaju razumevanja za druge, nekada nisu svesni koliko je njihovo ponašanje neprihvatljivo – kaže Biljana Lajović za „Politiku”.

Zbog toga je važna porodica, jer se kroz porodične odnose, stvara osnova za ponašanje deteta. Nasilje se ne sme sakriti, na njega mora da se reaguje odmah, a roditelji, bez obzira na to o kom nivou nasilja je reč, istog trenutka moraju da obaveste. Zašto? Kada je reč o prvom nivou nasilja i „sitnijim čarkama, grubim rečima”, dešava se, ukoliko izostane reakcija i škola ne obavesti roditelja, bez obzira na to da li govorimo o detetu koje čini ili o onome koje trpi nasilje, da se roditelj pita zašto nije pozvan. I on je u pravu. Roditelji bi trebalo da budu partneri školi u promeni sistema vrednosti.

– Rezultati najnovijih istraživanja pokazuju da je 44,2 odsto učenika tokom poslednja tri meseca doživelo barem jedan od oblika nasilja. Devojčice i dečaci podjednako trpe oblike psihičkog nasilja, kao na primer, praćenje, pretnje, ucene a razlike se javljaju kad je reč o fizičkim i direktnim verbalnim napadima – to češće doživljavaju dečaci dok se devojčice „indirektno” nasilno ponašaju tako što ogovaraju, „prozivaju”, isključuju jedna drugu iz društva, šire glasine, manipulišu…

Na pitanje, šta uraditi ako ste žrtva vršnjaka, naša sagovornica odgovara:

– Ukoliko trpe nasilje učenici uvek treba da se obrate onome u koga imaju poverenje. To može da bude bilo ko iz šire i uže porodice, to mogu da budu i zaposleni u školi, nastavnici, odeljenjski starešina, psiholog, pedagog… Mladi se najčešće obraćaju svojim prijateljima vršnjacima, ali, na žalost, oni ne znaju kako da im pomognu pa je zato važno da se obrate nekome ko može da im pomogne i zaštiti ih.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova koji su dostavljeni „Politici” u prva dva meseca ove godine u oblasti maloletničkog kriminala, prijavljeno je 627 maloletnih učinilaca, a evidentirano je 881 krivično delo ili za 9,9 odsto manje u odnosu na isti period prethodne godine kada je bilo 978 krivičnih dela.

Učešće maloletničkog kriminala u ukupnom, smanjeno je sa 6,4 odsto na 5,9. U 2015. godini, zabeleženo je smanjenje maloletničkog kriminala za oko 14,3 odsto u odnosu na 2014. godinu. U strukturi krivičnih dela maloletnika, registrovano je manje ubistava, krađa, razbojništava i neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila, a više lakših i težih povreda, nasilničkog ponašanja i izazivanja opšte opasnosti. Statistički pokazatelji iz evidencija Ministarstva unutrašnjih poslova, za navedeni period, pokazuju da je najviše krivičnih dela protiv imovine – 78,2 odsto.

SOS telefon

Od kraja 2011. u okviru Ministarstva prosvete postoji SOS telefon za prijavu nasilja u školi koji je namenjen deci, roditeljima i nastavnicima koji žele da prijave nasilje – 0800 200 201. Na poziv odgovaraju posebno obučeni stručnjaci koji mogu da daju savet i informacije, da podrže i pomognu. Iskustvo pokazuje da se najčešće javljaju majke, (nešto više samohrane majke) učenika šestog razreda. Traže pomoć zbog vršnjačkog nasilja koje trpi njihovo dete, često se nisu ni obraćale nekome u školi i ne znaju šta bi mogle da urade, a poneki nisu zadovoljni reagovanjem škole. Samo jedan roditelj je zvao da traži pomoć jer se njegovo dete nasilno ponaša i sagledava da bi oni kao roditelji trebalo obavezno da promene svoje ponašanje u odnosu na dete, ali ne zna kako i ko može da mu pomogne.

(Ozren Milanović, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.