Još čujem vrisku dece iz jasenovačkog logora

Još uvek čujem vrisku dece i majki koje su ustaše razdvajale u logoru Stara Gradiska, to su slike koje ne blede, rekla je Jelena Buhač Radojčić (82), koja je kao dete preživela golgotu jasenovačkog logora.

Foto: Wikipedia/Petar Milošević

Foto: Wikipedia/Petar Milošević

Ustaše su 1942. godine u jasenovačkom logoru zaklale njenog četvorogodišnjeg brata Dušana, babu i dedu, zato što nisu želeli da se razdvajaju. Crnokošuljaši su oca Božu ubili maljem, a prethodno je sa grupom zarobljenika morao sam da iskopa jamu u kojoj će biti sahranjen.

„Sa majkom Anom i dva brata Živkom (9) i Ilijom (2) stigla sam u aprilu u jasenovački logor Stara Gradiška. Bili smo stalno gladni, dobijali smo samo jedan obrok, a kažu da su nam u taj jedini obrok sipali sodu, ali verovatno ne dovoljno da nas ubije“, priča Jelena.

Ona je u logor dospela sa sedam godina, ali se dobro seća slike iz logora gde su žene sedele pokunjeno, deca izgladnela tražila da jedu.

Na ulasku u logor, priseća se ona, ustaše su tražile da se sa strane odlože sve vrednosti, novac, nakit… Majka je, kako kaže, nešto novca sakrila u porub od suknje, a još vidi sliku žene koja je u punđu sakrila nakit, ali su ga crnokošuljaši otkrili, a ženu ubili.

Logoraši su stalno bili gladni, nije bilo soli, hleba, a vodu su pili iz bunara koja se mešala sa fekalijama, jer su oko bunara zatvorenici vršili nuždu.

„Još se sećam da sam stalno bila gladna, ali da mi je majka objasnila da smo u logoru i da nema hleba. Sećam se da sam stalno vadila mrvice iz njenog džepa“, priča Jelena.

Iz jasenovačkog logora nju i njenu braću spasila je Dijana Budisavljević, žena koja je tokom Drugog svetskog rata spasila, kažu, oko 12.000 srpske dece.

Razdvajanje od majke bilo je nešto najstrašnije za nju i braću, a nikada nije i neće zaboraviti vrisku mališana koje odvode od roditelja.

„To su slike koje ne blede. Još vidim oca kako odlazi, vidim majku koja se rastaje sa mnom. Vidim baku koja glođe kosti, tu decu koja plaču dok ih razdvajaju od roditelja“, kaže sagovornica.

Iz logora zajedno sa braćom stigla je do Zagreba, gde se gubi svaki trag dvogodišnjem Iliji, dok su Živko i Jelena smešteni u različite hrvatske porodice. Majka Ana je iz Jasenovačkog logora prebačena u Nemačku u logor u Lajpcigu, a oslobođena je 1944. godine i tada je ponovo videla svoje dvoje preživele dece.

Jelena priča da ni posle rata nisu nestale njihove nedaće, glad ih je pratila tokom odrastanja, majka je radila najteže poslove, tovarila drva samo da bi njih dvoje prehranila.

Ustaše su tokom Drugog svetskog rata Jeleni ubile baku, deku, oca, dva brata i još 80 rođaka, a po završetku rata ona, brat i majka nisu imali gde da se vrate, jer je porodična kuća u Jablancu bila srušena, a i kuća babe i dede.

„Žao mi je što za Gradinu, na obeležavanje stradanja Srba u Jasenovcu, država nije mogla da obezbedi jedan kombi za sve logoraše. Otišlo je troje logoraša autobusom, a meni je bilo teško autobusom i u istom danu da se vraćam“, tužna je Jelena.

Ona kaže da Udruženje logoraša danas nema svoje kancelarije, nego se petkom okupljaju u kancelarijama SUBNOR-a.

„Danas, ne može niko da nas nađe, a još malo neće nas nikako ni biti“, kaže Jelena.

Ona kaže da Tihomir Stanić već deset godina pokušava da napravi film o deci logora, ali da za to nema novca i da nailazi na zatvorena vrata i u Srbiji, Bosni i u Hrvatskoj.

(Tanjug)

Ostavite komentar

Ostavite komentar