Koliko je bezbedno planinarenje?

Nesreću u Julijskim Alpima, u kojoj je prošlog vikenda poginuo planinar Aleksandar Džavović (30), dok su Aleksa Popadić i Maja Đorđević teško povređeni, i dalje ispituju italijanski istražitelji. Međutim, kako je nedavno potvrdio Ljubomir Mirković, srpski konzul u Trstu, zna se da Džavović i dvoje povređenih u trenutku nesreće nisu bili prikačeni na sigurnosnu sajlu, ali su međusobno bili povezani užetom. Zbog toga je, kad se prvi u grupi okliznuo i poleteo niz liticu, povukao preostalo dvoje.

Foto: Beta

Foto: Beta

Ovakvi nesrećni slučajevi se dešavaju, ali se ipak mogu svesti na minimum ukoliko se poštuju pravila prilikom uspinjanja, smatra Dimitrije Ostojić, pripadnik Gorske službe spasavanja Srbije.

– Nesreća u Italiji desila se na takozvanoj vijaferati, uređenoj stazi u steni koja je posebno osigurana. Penjanje u ovom slučaju omogućavaju fiksirana pomagala na samoj steni, sajle, rukohvati, lestvice… Jedno od osnovnih pravila na vijaferati je da je planinar uvek fizički zakačen za nju – napominje Ostojić.

Na feratama svi planinari po pravilu treba da koriste specijalnu opremu za ovakve uspone, i da u svakom trenutku budu povezani sa sigurnosnom sajlom ili nekim vidom međuosiguranja tokom penjanja, objašnjava ovaj spasilac.

– Komplet za vijaferatu sadrži pojas i dva kratka apsorpciona užeta s velikim karabinerima na kraju, kojima se planinar i povezuje sa glavnom sajlom. Ukoliko dođe do proklizavanja ili druge nezgode, sigurnosni ferata komplet će zadržati planinara na sajli i time sprečiti njegov dalji pad. Obavezan je i šlem koji u slučaju nezgode štiti od udara, ili odrona kamenja – ističe Ostojić.

Za planinarenje na ovakvom usponu nije potrebno da neko bude vrhunski alpinista ali mora da zna da rukuje opremom i da ima određeno iskustvo iza sebe, smatra Ostojić.

–Za vijaferatu je neophodna specijalna i prilično skupa oprema, a na žalost puno ljudi improvizuje i koristi alternativu koja je izuzetno opasna. Uz to, svako ko ide na vijaferatu mora da prođe i poseban trening – napominje ovaj spasilac sa petnaestogodišnjim iskustvom u alpinizmu.

Planinarenje ovakvim stazama, koje je u poslednje vreme veoma popularno u Sloveniji i Italiji, lakše je od klasičnog alpinizma, tvrdi Ostojić, ali daleko teže od šetnje planinom, pa je oprez neophodan.

O bezbednosti planinara koji se u grupi kreću stazom brine vodič, ujedno i vođa tima koji procenjuje vremensku i svaku drugu situaciju na usponu i odlučuje da li će grupa nastaviti put ka vrhu.

– Dešava se da vodič mora da prekine penjanje iako se planinari na sto metara od cilja jer je procenio da na stazi postoji opasnost i njegova reč mora biti poslednja – kaže ovaj spasilac.

Tokom uspinjanja svi u grupi moraju da slušaju uputstva vodiča, jer nepoštovanje pravila pojedinaca može da ugrozi bezbednost svih. Na drugoj strani, vodič mora dobro da procenjuje situaciju na terenu ali i da ima licencu da bi predvodio planinare. Podsećamo, Jelena Kuzmanović, koja je u organizaciji Planinarsko-skijaškog kluba „Kopaonik” nedavno vodila grupu planinara u Julijske Alpe, ima licencu za ovaj posao, što su potvrdili i u klubu. Ona je u kratkoj izjavi za „Politiku” dan posle nesreće na Kuminu rekla da su svi kriterijumi prilikom planinarenja ispoštovani i da je oprema bila u ispravnom stanju.

Sistem obuke i licenciranja kod nas, po oceni Ostojića, dobro radi, a licence naših vodiča su i međunarodno priznate.

Da se tragedije na planinarenju događaju podseća stradanje alpiniste na Stolu kod Bora pre dva meseca, a uzrok ove nesreće, pretpostavlja se, je odron. Ipak, naš sagovornik smatra da su u Srbiji ovakve nesreće prava retkost.

– U svetu, međutim, situacija je drugačija – tragedije se češće dešavaju, naročito u velikim planinskim regijama, gde stotine ljudi svakoga dana pokušavaju da pomere sopstvene granice, od vrhunskih sportista do rekreativaca – kaže Ostojić.

Broj povređivanja na planinama raste sa porastom aktivnosti u prirodi kojih je sve više. Ipak, naš sagovornik smatra da je planinarenje izuzetno bezbedno, ukoliko se poštuju pravila.

Osvajanje planinskih vrhova po kategorijama

Klasično planinarenje – šetnja po uređenim stazama na planini gde se ne koristi nikakva oprema za osiguranje

Visokogorstvo –penjanje na više planine sa senovitim delovima, koje iziskuje i korišćenje opreme.

Vijaferata – osigurane planinarske staze u steni koje su često i potpuno vertikalne.

Alpinizam – najkompleksnija planinarska aktivnost, obuhvata penjanje na stene visokih stenovitih planina, najčešće prekrivenih snegom i ledom, gde se za savladavanje uspona koriste i ruke i noge, kao i specijalna oprema.

(Dejana Ivanović, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar