Izbeglice na grčkom ostrvu Samos

Foto: Beta

Kada se veliki putnički brod „Rodos“, posle desetočasovne plovidbe iz Pireja približava odredištu na Samosu, s palube se vidi da su stotine metara pristupačnog dela obale tog grčkog ostrva posute nečim narandžastim, mestimično u gomilama.

„Dolaze izbeglice, Sirijci, u stotinama svake noći, to su im pojasevi, videćeš“, kaže jedan od meštana.

U mirnom selu Agios Konstandinos, uz pljuskanje talasa, noću se povremeno tu negde, sasvim blizu, čuje tiho, sporo kloparanje zamračenog vojnog helikoptera čija posada uređajima za noćno osmatranje pretražuje površinu mora, a čuje se i brundanje motora vojnog broda izgubljenog u mraku, koji se jedva kreće dok mornari rade isto što i vazduhoplovci.

Ipak, na svakoj od dve seoske plaže skoro svakog jutra nova gomila od dvadesetak velikih, narandžastih brodskih pojaseva za spasavanje s natpisima na engleskom ili samo na turskom, i čak i sasvim malih, dečijih, na naduvavanje, kao da su iz samoposluge.

Kako dani odmiču, uz pojaseve je sve više naduvanih unutrašnjih automobilskih guma, indijske i turske proizvodnje. Biće ili da pojaseva nestaje posle prolaska hiljada izbeglica, ili da svaka vrsta pomoći i prevoza ima svoju cenu, pa ko koliko plati, toliko i dobije. Priča se da se organizatorima i pomagačima u Turskoj priprema i prelazak uske trake Egeja plaća 350 evra po osobi.

Uz pojaseve i gume, leže ostaci raskomadanih čamaca na naduvavanje, očigledno zanatskih kopija industrijskih modela. Vide se linije hemijske olovke kada je gumirano platno grubo krojeno, možda koliko juče. Neki spojevi delova novog platna čamca su se raspali jer su samo lepljeni, za kratku plovidbu od nekoliko sati, koliko treba da se s obale Turske stigne do Samosa.

Na čamcima širokim dva metra, dugačkim sedam-osam, na krmenom, drvenom delu, ostao je trag motora kojeg nema, a nema ni vesala.

„Sve je to dobro organizovano, vežbano i naučeno. Donekle ih vuku veliki čamci turskih švercera, a kada vide da su svetla Samosa blizu, čamci na naduvavanje nastavljaju sami, svojim motorima koje Sirijci pred obalom bacaju u dubinu, jer motor ima serijski broj, pa bi se moglo utvrditi gde je prodat ili kome je ukraden. Kada stignu na poslednjih nekoliko stotina metara, oni jači s pojasevima siđu u more i do obale guraju čamac u kojem su ostali putnici“, kaže stari kafedžija na plaži Camadu, po sopstvenima rečima svakodnevni svedok dolaska Sirijaca.

„Kada izađu na obalu“, nastavlja, „noževima iseku čamac da bi izgledalo kao brodolom – to ti je pravni trik kojem su ih Turci naučili, da ih vlasti ne mogu proterati. Onda raspakuju desetine slojeva najlon-kesa u kojima su im odeća, telefoni, druge stvari, to je ta gomila plastike tu“.

Na gomili na kraju plaže, preko brdašca od desetina kesa koje su sve na jednom mestu, pažljivo prostrte ostavljene farmerice koje se pre podne još suše, jedan natopljen žuti muški zimski kaput koji je valjda valjao kada se išlo negde kroz planine, ali je na plus trideset i nešto nepotreban teret, dva-tri para muških i dečijih kožnih cipela koje su se uvrnule i otvrdnule pošto su bile u moru, i odličan, ceo, pažljivo ispražnjen nov sivo-maslinasti ranac, igrom slučaja marke – „Migrator“.

Od ljudi ni traga.

U potpunoj tišini avgustovske noći, koji sat pred zoru, pred kućom u selu se čuju prigušeni glasovi, više ljudi, i polu-uzvik „Turkije, Erdogan polis, bum-bum!“ koji se ponavlja, kao da neko traži pomoć, a ipak neće da zakuca na vrata.

Iznenada probuđeno, na ulicu izlazi dvoje atinskih lekara, na letovanju baš tu, u kući kraj seoske česme. Na ulici skoro svi dečaci, od 14-15 do možda 20 i neke godine, mogli bi biti begunci od mobilizacije u Siriji.

Neki se još presvlače, neki se umivaju, neki piju vodu, jedan leži na zidiću.

Taj što leži ima prostrelne rane na obe potkolenice, a drugi ima takvu ranu na podlaktici. Rupe od metaka povelike.

Lekari se vraćaju u kuću, po injekcije protiv infekcije i bola. Težem ranjeniku, na zidiću, podmeću meku ležaljku za plažu. Dok pije malo vode – lekari ne daju više, čvrsto stiska pruženu ruku – šta mu drugo možeš dati, osmehuje se, podignutim palcem pokazuje da je ipak sve dobro.

Mobilni telefoni svetle kao svici u noći dok dečaci uzbuđeno šetkaju ulicom gore-dole i govore brzo i tiho, razume se „Al Junan“ – arapski naziv za Grčku i „Samos“ – javljaju da su stigli, ko zna kome, možda roditeljima negde u Siriji ili u izbeglištvu. Drugi fotografišu jedni druge i mesto na kojem su, neumorno šalju slike, SMS-poruke.

Dvojica na česmi vlaže dlanove i jedan drugom „peglaju“ izgužvane tek raspakovane majice i pantalone koje su obukli, jedan spira pesak s nogu i pažljivo obuva blistavo bele patike.

Dok komšinica kroz šalone nad zidićem uljudno, ali hladno moli da se govori tiše, jer njen muž, oficir u penziji, ne može da spava, stiže veliki kombi hitne pomoći, a ubrzo bljeskaju i svetla troje kola policije. Sirijci sasvim mirni, očito znaju kakva je procedura.

Bolničari pregledaju ranjenike, potvrđuju da su stabilno, da su meci samo prosvirali mišiće, promašivši krupne krvne sudove i tetive, još jednom ih previjaju, ubacuju na nosilima u kola i odlaze ka jednoj od ostrvskih bolnica. A s njima, da im se nađe, i mladi oniži Sirijac koji jedini koliko-toliko zna engleski. Oni koji su ostali, uglavnom razumeju samo gestove i po neku „međunarodnu“ reč iz raznih jezika koje neočekivani domaćini isprobavaju.

Odlaze i dvoja policijska kola, a ostaju jedna s dvojicom vidno umornih, ali mirnih i uljudnih policajaca koji su prebrojali došljake, radiom javili nešto nekome i ostali da sačekaju kombi koji će Sirijce odvesti dalje.

„Ovako je skoro svake noći“, kaže stariji policajac, s višim činom. „Ni sam ne znam koliko sam ih dočekao, ni kuda će. Znam samo da svi kažu da beže od tog tamo rata i da pitaju kako dalje“.

Sasvim, sasvim polako prolaze kamioneti s gajbicama sinoć ubranog blistavog paradajza za kojim u vazduhu ostaje miris, s grožđem i s breskvama, za volanom samoski seljaci, niko ništa ne pita – i njima je sve to odavno poznato.

A u starom, malom, crvenom italijanskom kabrioletu atinske registracije koji sporo šnira među ljudima na ulici, uz muziku dvoje mladih, na letovanju, ne skreću pogled ni na policiju, ni na Sirijce – on ukočeno gleda negde ispred haube motora, a ona u radio koji brzo gasi.

Kada se razdanilo, stigao je kombi kojim će izbeglice u policijsku stanicu gde ih evidentiraju u elektronskom sistemu, te se mogu prijaviti bilo gde u Grčkoj, ako im šta zatreba.

Dalje će sami, o svom trošku, kao što su i došli. Priča se da ih grčke vlasti već pola godine, po novoj prećutnoj politici, samo propuštaju, s kraja na kraj zemlje, da ih više ne love, ne hvataju, ne vraćaju, ne zatvaraju u kampove.

Odlaze u luku gde će popodne, ili sutradan, ili koji dan kasnije – kada se okupe poznanici ili rođaci koji u grupama stižu iz Turske, istim onim velikim brodom „Rodos“ za Pirej, pa dalje kako se snađu, sve do Zapadne Evrope kuda kažu da su se uputili. Neki imaju rođake, a drugi će ko zna gde.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar