Gostuša – kameno selo na ivici nestajanja

Foto: Beta

Zahvaljujući projektu zaštite sela Gostuša koji je uradio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša, ovo selo na obroncima Stare planine postalo je minulih meseci poznato i van granica naše zemlje.

Projekat konzervacije Gostuše koji mnogi nazivaju „kamenim selom“, dobio je prestižnu nagradu Gran-pri Evropske unije i vodeće organizacije u kategoriji nasleđa u Evropi „Evropa Nostre“.

Udaljena od Pirota dvadesetak kilometara, Goptuša predstavlja pravo arhitektonsko blago zbog kuća izgradjenih isključivo od zemlje, drveta i kamena, a prvenstveno zbog krovova od kamenih ploča.

Od 2013. godine Gostuša je pod zaštitom države kao kulturno dobro, a trebalo bi da usledi konzervacija kuća izgradjenih uglavnom još pre vek ili dva.

Od kako je pokrenuta priča o zaštiti Gostuše, sve veći broj stručnjaka i turista posećuje ovo selo, a meštani ih rado dočekuju jer su, kažu, željni ljudi i da sa nekim progovore.

Gostuša deli sudbinu većine sela na jugu Srbije – mladi su se odavno odselili u gradove, a u selu živi tek po koji starac i starica.

„Ovde žive samo oni koji su se navikli na svoje kuće i oni koji su navikli da pričaju sami sa sobom. Ostalo nas je ovde samo 49“, kaže za Betu sedamdesetpetogodišnji Milovan Panajotović.

Milovan i njegova supruga Svetlana (74) kažu da se u Gostuši teško živi, i da zato i oni koji su ovde rodjeni, retko obilaze svoje kuće i imanja.

„Ljudi ne mogu da dodju jer je dva i po kilometra puta koji iz Pirota vodi dovde, neasfaltirano i veoma loše. U selu nema fiksnih telefona, niti signala za mobilni telefon. Nema prodavnice, autobusi ovde ne svraćaju“, rekla je Panajotović.

Surove uslove života u selu smeštenom u kanjonu, na mestu gde se spajaju tri planinske reke, po rečima meštana, dodatno otežava to što su kuće u kojima žive i koje stručnjaci ocenjuju kao arhitektonsko blago, u veoma lošem stanju.

Slovena Vlatković (70) iz Gostuše kazala je da su ploče na krovovima kuća popucale od sunca i prokišnjavaju.

„Mi to sami ne možemo da poravimo. Stari smo, živimo od suprugove penzije od 10.000 dinara. Ukoliko nam država ne pomogne da popravimo krov, još malo pa ima da nam se sruši na glavu i da nas pobije“, strahuje Vlatković.

Meštani Gostuše lažu da je pre i neposredno posle Drugog svetskog rata Gostuša bilo jedno od najnaprednijih sela u pirotskom kraju sa oko 1.300 stanovnika.

Po njihovim rečima, svako domaćinstvo, a bilo ih je blizu 190, imalo je najmanje 50 ovaca, krave, konje, živinu.

U selu su radile tri vodenice, jedna vunovlačara i četvororazredna škola sa oko 250 djaka.

Meštani su dobar deo godine provodili u pojatama na imanjima u blizini sela gde su čuvali stoku, obradjivali zemlju, sekli šumu za ogrev i izgradnju kuća.

Kamene ploče i blokove za izgradnju kuća dovozili su iz obližnjeg majdana specijalnim saonicama koje su vukli volovi ili konji.

U gradnji „čatmara“ – kako kuće od zemlje i kamena nazivaju ovdašnji stanovnici, pored majstora, obavezno je učestvovalo i po petnaestak muškaraca, obično sinova i rodjaka domaćina.

Meštani ne veruju da će ikada više Gostuša biti selo kao što je nekad bilo, ali se nadaju da bi se završetkom puta i uvodjenjem telefona zaustavilo bar njeno propadanje i nestajanje.

Upozoravaju da bi pomoć države za popravku starih kuća trebalo da stigne što pre, jer su skoro sve na ivici propadanja.

Za pedesetak kuća, dodaju, više pomoći nema, jer su od njih ostale samo gomile zemlje i kamena.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar