Matematička gimnazija: Kada đaci i profesori „ratuju“ znanjem

Za veliki uspeh često nije dovoljan samo talenat već je potreban i neko ko će taj talenat prepoznati i na pravilan način odnegovati, za šta je najbolji primer Matematička gimnazija u Beogradu, koja osim izuzetno nadarenih đaka ima i neobične profesore koji su im pomogli na putu ka uspehu.

Ova škola je među najboljima na svetu u svojoj oblasti, zlatne medalje na svetskim takmičenjima nisu niti čudo niti retkost, a u Srbiji je jedna od pet koje su proglašene školama od visokog nacionalnog interesa. Ti neobični profesori se raduju kada ih đaci na času isprave, s njima prave stranice Vikipedije posvećene gradivu, a na zadatke ih podsećaju na školskom blogu.

Jedna od bivših učenica Matematičke gimnazije i najbolji student svoje generacije Matematičkog fakulteta, sada stoji s druge strane učionice i svojim mladim kolegama prenosi znanje. Ona se zove Mirjana Katić i predaje analizu s algebrom.

Kako kaže, izuzetno talentovanu decu može da prepozna od prvog dana, a misli da joj u radu sa tom, nadasve zahtevnom decom, pomaže to što je i ona nekada bila u njihovoj koži. Ta deca, ispričala je ona, često su posebna i nisu uvek shvaćena od svojih vršnjaka.

„Mnogi od nas završili su matematičku gimnaziju, ali ne razumemo taj problem odrastanja, ta deca se uglavnom razlikuju od druge i često su neprihvaćena od strane dece u njihovoj osnovnoj školi. I zato ih mi razumemo jer smo i to prošli“, rekla je.

Kao i druge njene kolege, i profesorka Katić kaže da često ne zna odgovor na pitanje koje đaci postave i da zbog toga istrpi kritiku, ali da ona tu njihovu osobinu podstiče, jer kako kaže, osim što je važno da se oni ne plaše profesora, i ona tako uz njih postaje bolji profesor.

„Po tome se ova škola izdvaja u odnosu na sve druge škole u državi. Kod nas je posebna upravo ta interakcija. Oni uče od nas koliko i mi od njih. Dobijamo od njih i kritike, ali na putu da postanemo bolji moramo ih prihvatiti i moramo shvatiti da nismo mi uvek u pravu“.

Profesor fizike Ivan Stanić podržava takav stav, i navodi da se i njemu gotovo svakog dana dogodi da ga đaci pitaju nešto na šta ne zna odgovor. On to, ipak, doživljava kao izazov i raduje se jer je to izazov iz kojeg svaki put nauči nešto novo.

„Jako je važno da profesor bude iskren i otvoren i da odmah kaže da ne zna, zato što mi njih treba da naučimo između ostalog da je u redu da se nešto ne zna, ali da je šteta da se ne sazna“.

Profesor Stanić je, kao i većina đaka te škole jedan deo svog školovanja proveo u inostranstvu. On je nakon završenih osnovnih i master studija otišao na doktorat u Ameriku, ali ono po čemu je on poseban, jeste činjenica da se, za razliku od mnogih, vratio u Srbiju.

Odlazak mladih talenata u inostranstvo je po mnogima problem, a profesor Stanić svojim đacima u razgovorima o toj temi kaže da bi bilo lepo da se oni u nekom trenutku vrate i da svoja znanja prenesu novim generacijama jer, kako kaže, „život u inostranstvu je veliko iskustvo koje daje širinu, ali ona je najdragocenija kada se vratimo i možemo da je prenesemo drugima“.

Mnogi bi, kada se pomenu škole poput Matematičke gimnazije, rekli da je predavati jezik u takvoj sredini gotovo nemoguć zadatak, što se na primeru profesorke Anđelke MIladinović nikako ne vidi. Ona od završetka master studija predaje srpski jezik i književnost u jednoj od najboljih srpskih gimnazija, a za svoj posao kaže da bi ga poželela svakom svom kolegi.

„To je jedna vrlo romantična situacija koju bih ja preporučila svakom nastavniku jezika. To je inspirativan, podsticaja i zahtevan posao“, rekla je ona.

Ono po čemu se profesorka Miladinović izdvaja jesu njeni nesvakidašnji metodi rada, jer sve lekcije ona predaje uz pomoć savremenih informacionih tehnologija koje su, kako kaže, zajednička strast njoj i njenim đacima.

„Trudim se da uvedem savremene informacione tehnologije, odnosno da sve ono što je tradicionalna književnost udružim sa onim što nude fejbuk i tviter“, objasnila je ona.

Na času srpskog se kod profesorke Miladinović prave aplikacije i Vikipedia stranice o lektirama, a kako kaže, ove godine će njeni đaci animirati uvod u „Početak bune protiv dahija“. Na ideju je došla, kaže, jer je prihvatila da su njeni učenici deca digitalnog doba i da se protiv toga ne vredi, a i ne treba boriti.

„Nisam mogla ni da prenebregnem činjenicu da svi na časovima sede sa telefonima u rukama i onda imate dve mogućnosti, ili da se borite sa vetrenjačama i u toj borbi izgubite ili ćete nešto što je potencijalni neprijatelj da koristite kao sredstvo“, kaže ona.

Profesorka Miladinović je za svoje neobične metode već dva puta dobila nagradu Ministarstva za turizam, trgovinu i telekomunikacije na konkursu „Digitalni čas“ na kojem se nagrađuju profesori koji u radu koriste savremene tehnologije.

Matematička gimnazija je jedna od pet škola u Srbiji koje su proglašene školama od visokog nacionalnog interesa, kaže direktor Srđan Ognjanović, što, objasnio je, ne znači da ima posebne materijalne povlastice ali ima mogucnost da zapošljava univerzitetske profesore. Ta škola prema njegovim rečima, ima oko 80 profesora od kojih su 30 univerzitetski profesori.

U običnim školama to nije moguće, ali kako je rekao, jednom kada škola dobije status koji podrazumeva nacionalni interes, dobija pravo da ima i takve, gostujuće profesore, koji pomažu da se nivo rada podigne.

Bivši đaci, a sada profesori sa Matematičkog, Građevinskog, Mašinskog, Fakulteta za fiziku i Fakulteta organizacionih nauka, zbog te povlastice, redovno se sreću na hodnicima škole u Kraljice Natalije.

Profesori, kaže Ognjanović, nemaju veću platu nego profesori u drugim školama, ali ono što ih izdvaja, kaže on, jeste ljubav prema poslu.

„To je jedna velika posvećenost, ljubav, energija i entuzijazam, nama rad i ulaganja nisu teški kada vidimo koliko je ogromna razlika u znanju u septembru i u junu, kada vidimo da su ta deca zaista usvojila znanja i naučila nešto“, rekao je.

Da su profesori jedan od najznačajnijih faktora u njihovom radu i uspesima, priznaju i sami mali geniji.

„Naši se profesori mnogo trude da nam pomognu. Ako nešto ne razumemo uvek će nam objasniti. Iako je u početku teže se naviknuti na njih, jednom kad shvatite kakav je sistem rada s njima sve je onda divno“, kaže Vladan Kozić iz 1e odeljenja, a njegov drug iz klupe Pavle Pađin misli da njih od drugih škola izdvaja to što u odnosu između profesora i đaka nema sujete.

„Uopšte nema sujete, možeš da pitaš šta god hoćes i sve će da ti objasne za razliku od naših iskustava iz osnovne škole. Još jedna od većih razlika je to što naši profesori ne žele samo da ispredaju gradivo na brzinu i odu kući, već stvarno žele da vas nauče nečemu.“

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.