Niko ne zna koliko nas ima

On dolazi u Srbiju jednom godišnje. Živi u Severnoj Americi i radi u nekoj prestižnoj obrazovnoj instituciji. Na zidu drži diplomu iz oblasti tehnologije. Živi sam, ima oko 30 godina i najviše mu nedostaju čvarci i sarma. Mašta o povratku, ali pod određenim uslovima.

Ovako izgleda „lična karta” jednog iz armije mladih stručnjaka koji su poslednjih godina napustili Srbiju. Koliko „mladih mozgova” ima u inostranstvu, niko pouzdano ne može da kaže, niti postoje tačni podaci o tome koliko nas ima „tamo daleko”. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija se nalazi na 141. mestu po odlivu mozgova na rang-listi od 144 zemlje.

Zna se samo jedno – Srbija je iskusila fenomen kakav nije nijedna država na planeti. Pitanje broja Srba koji žive u dijaspori postavili su mnogi istraživači, od 1917. godine i Pere Slijepčevića, pa do Vladimira Grečića (1990. godine) i Vladimira Stankovića (proteklih godina). Zvanična statistika, prema poslednjem popisu stanovništva, tvrdi da su Srbi trenutno rasuti u 159 zemalja sveta, najviše u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Mnogi su skloni da broj Srba u svetu precenjuju ili potcenjuju, pa tako procene dijaspore i istraživača variraju od 4,5 do 11,5 miliona, od kojih je najmanje 500.000 mladih stručnjaka. Jovan Filipović je napravio bazu, koju neprekidno ažurira, u kojoj se nalazi najmanje 7.000 doktora nauka koji su napustili Srbiju u poslednje dve decenije.

Političari i prvaci srpskih nacionalnih organizacija skloni su da često predimenzioniraju broj naših u dijaspori kako bi se privukla pažnja javnosti, dok u zemljama migracije taj broj potcenjuju, umanjujući značaj srpske nacionalne manjine.

Problem je i u tome što se Srbi u rasejanju ne izjašnjavaju uvek tako, naročito ako se zna da su pripadnici druge, treće, četvrte generacije dosta nacionalno izmešani. Poznato je da svi Grci rasuti po svetu znaju grčki jezik, a kod nas iseljenici već u drugoj generaciji ne znaju srpski.

Diplomatsko-konzularna predstavništva ne rade popis naših sunarodnika. Mnoge zemlje, kao što su Nemačka i Austrija, u kojima živi veliki broj Srba, davanje državljanstva uslovljavaju odricanjem od srpskog državljanstva. Osim toga, mnoge zemlje prilikom popisa stanovništva ne vode etničku i nacionalnu statistiku.

Sociolog Vladimir Stanković, autor studije „Srbija u procesu spoljnih migracija”, utvrdio je da najveći broj emigranata – čak 215.000 – odlazi iz jugoistočne Srbije i Šumadije. Iz Malog Crnića, Žabara i Kučeva emigrirala je trećina stanovništva, a iz Velikog Gradišta i Petrovca na Mlavi u beli svet je otišla četvrtina stanovništva. U inostranstvu živi i svaki četvrti stanovnik Negotina, Kladova i Svilajnca. Iako iz Beograda, procentualno posmatrano, emigrira najmanji broj osoba, odliv mozgova je najintenzivniji upravo iz beogradskog regiona. Naime, svaki drugi emigrant koji odlazi iz prestonice u svet ima fakultetsko obrazovanje, a od 12.000 studenata koji se nalaze na studijama u inostranstvu, trećina njih odlazi upravo iz regiona Beograda. Među migrantima s nepotpunom osnovnom školom najviše ih je južne i istočne Srbije.

U poslednjih 40 godina obrazovna struktura emigranata dosta se promenila. Stanković navodi da su se šezdesetih godina 20. veka u inostranstvo iseljavali poljoprivrednici i industrijski radnici, motivisani idejom da sagrade veću kuću i kupe bolja kola, pa je popis stanovništva iz 1971. godine pokazao da je čak 53 odsto iseljenika bilo bez školske spreme, a svega dva odsto emigranata imalo je visoku i višu školsku spremu. Sedamdesetih godina Nemačka, Švajcarska, Austrija i Francuska apsorbovale su čak 83 odsto emigranata iz Srbije, a u prvoj deceniji novog milenijuma u ove zemlje otišlo je „svega” 60 odsto naših emigranata, jer su prekookeanske zemlje postale zanimljive intelektualnoj emigraciji.

Već od sredine osamdesetih godina prošlog stoleća počinje odliv mozgova, a kako se kriza pogoršavala, tako su intelektualci sve više pakovali kofere – iz Srbije su odlazili inženjeri, magistri i doktori nauka. Popis stanovništva iz 2002. pokazao je da je iz zemlje emigriralo čak 415.000 građana Srbije – među njima je bio i veliki broj izbeglica i osoba koje su ilegalno izašle iz zemlje. Javnost je ovu brojku vrlo brzo „krstila” u odlazak pola miliona mladih mozgova i ona se vrti i danas.

Ovim podacima godinama se suprotstavlja prof. dr Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje u vreme vlade dr Zorana Đinđića, i izvodi drugu računicu:

– Nije tačno da je pola miliona mladih otišlo iz Srbije od 1990. do 2000. godine. Dovoljno je samo da se uporede podaci s popisa iz 1991, kad je ta cifra označavala ukupan broj visokostručnih kadrova. Osim toga, na najvećem, Beogradskom univerzitetu, godišnje diplomira oko 10.000 studenata. Pa valjda je neko i ostao, nisu svi otišli. Ne treba izlaziti u javnost s tolikim brojkama da bi se ukazalo na problem. Problem je ako iz zemlje ode i pet visokoobrazovanih mladih stručnjaka.

Procene prof. dr Vladimira Grečića, koji decenijama proučava iseljavanje, jesu da je od 1990. Srbiju napustilo 40.000 stručnjaka s visokom spremom. Na svakog je potrošeno otprilike 300.000 dolara, pa se tako dolazi do gubitka od neverovatnih 12 milijardi dolara.

On napominje da se naša dijaspora ne može svrstati u bogatiju, ali je istina i da naši ljudi rasuti po „belom svetu” ne zaboravljaju svoje u zemlji porekla.

Statistika kaže da 23 odsto stanovnika naše zemlje ima bar jednog člana porodice u inostranstvu, a 11 odsto izjavilo je anketarima jednog istraživanja da ima povremene ili redovne prihode od rođaka iz sveta. Računica kazuje da, neposredno ili na neki drugi način, dijaspora u Srbiji pomaže oko 800.000 ljudi.

Novčane pošiljke naših radnika i iseljenika od 2001. naovamo redovno su bile veće od godišnjih iznosa direktnih stranih investicija. Primera radi, od početka januara do kraja novembra prošle godine od naših iz sveta u Srbiju je stiglo 2,62 milijarde evra, ili za 10,3 odsto više nego u istom periodu 2014. Prema podacima Narodne banke Srbije, najveći priliv doznaka iz inostranstva registrovan je iz Nemačke, Austrije, Švajcarske i Francuske.

I tu se priča o dijaspori ponovo komplikuje: Srbija bi želela da su „oni tamo” svi redom bogati i svoj novac ulažu u otadžbinu. Dijaspora traži da „mi ovde” budemo uređena, jaka država, da se s njima radi transparentno i po pravilima. Sve to, međutim, teško se ostvaruje jer je poverenje izgubljeno, a raskoli i podele i dalje su duboki. Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore.

(Sandra Gucijan, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.