Odbegli tinejdžeri: „Glumili smo izbeglice, molili se Alahu tri puta na dan“
„Glumili smo da smo muslimani da nas bugarske vlasti ne bi izbacile. Gledali smo šta drugi rade, pa smo i mi tako. Mene je čak jedna baka umotala u maramu, nisam se bunila, samo da bi poverovali da sam Iračanka.“
Ovako trinaestogodišnja Anđela Stojnev opisuje desetodnevni boravak u izbegličkom kampu Busmanci u Sofiji, gde je sa svojim dečkom, sedamnaestogodišnjim Momčilom Petkovićem završila nakon bekstva od kuće, prenose beogradski mediji.
Hteli u Evropu
Dvoje mladih „odmetnulo“ se 25. septembra, kivni što njihova ljubav nije naišla na odobravanje roditelja.
– Odlučili smo se da iskoristimo to što azilanti lako odlaze u Evropu, pa smo smislili kako da im se pridružimo. Dogovorili smo se da se predstavljamo kao Iračani jer zbog svetlije puti ne bismo mogli da prođemo kao Sirijci ili Avganistanci. Momčilo je na jednom papiru napisao razna muslimanska imena, pa smo birali. Ja sam odlučila da se predstavljam kao Dženes Ahmadi, a on kao Jakub Jabali – priča Anđela.
Zaljubljeni par je iz Niša ka Svrljigu krenuo pešice, ali su imali sreće da ih jedan čovek primi u kola.
– Bili smo umorni i pokisli kad nas je taj čovek povezao. Odvezao nas je do Knjaževca i odveo svojoj kući na ručak. Do Zaječara smo otišli minibusom, a onda pešice kroz kukuruze i blato prema graničnom prelazu Vrška čuka – priseća se devojčica.
Kaže da su znali da naše graničare neće prevariti, pa su zaobišli prelaz kako ih ne bi videli i kroz njive došli do bugarske granice.
Onda smo zalupali na šalter njihovog graničnog prelaza. Obratili smo im se na engleskom i objasnili im da smo azilanti iz Iraka. Oni su nas potrpali u kola i odmah odvezli u taj kamp – opisuje devojčica nesvakidašnje putešestvije.
Iako su se prestravili kad su završili u kampu, tinejdžeri su odlučili da se drže svoje priče.
– Stavili su nas u neku sobu sa Sirijcima i Avganistancima. Bilo ih je najpre troje, pa šestoro, a onda dvanaestoro. Nije nam se svidelo s njima, pa smo zamolili Gruzine koji su bili u susednoj sobi da nas prime i oni su pristali. Tri puta dnevno molili smo se Alahu. Nisu sumnjali u to da smo muslimani, ali su Momčilu zamerali što nosim tesne pantalone, pa sam pristala da se ogrnem maramom – objašnjava Anđela.
Posle osam dana boravka u kampu, trebalo je da se odluči o njihovoj daljoj sudbini.
– Došla su trojica ljudi i rekli da su neka komisija. Pitali su nas odakle smo i kad smo im kazali da smo Iračani, rekli su da ćemo biti deportovani u Bagdad. Odmah sam pomislila da će nas tamo pobiti! Vrisnula sam: „Momčilo, zovi tatu!“ On je odmah telefonirao ocu i tako smo se spasli – završava Anđela svoju priču.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.