Povratak teget kecelja u đačku budućnost

Šta mi vredi da se skockam, ako preko moram da nosim đačku kecelju – čuo sam ovih dana jednu četrnaestogodišnjakinju. Sa drugaricama je komentarisala izjavu ministra prosvete Mladena Šarčevića da bi đačke uniforme trebalo vratiti u osnovne i srednje škole.

Foto: Beta

Foto: Beta

A meni je zbog te ideje ministar postao simpatičan. Mi smo nekada te teget jakne zvali đačke bluze i sećam se da smo se zdušno borili protiv tog simbola jednoobraznosti i uniformisanosti. Tada nismo shvatali šta donose tranziciona pravila, već smo ka demokratiji hitali raznobojno odeveni, smatrajući da je i bogatstvo dizajnerskih razlika istovremeno i bogatstvo novog doba ka kome hrlimo.

Ljudski je grešiti. U to vreme sam, recimo, negodovao protiv direktorke moje Prve ekonomske škole, koja je tik uz „Politiku”. Zvali smo je Šipka, zbog njenih konzervativnih načina u vaspitavanju. Razmišljalo se i o tome da joj tepamo „Bejzbol Palica”, ali je to bilo predugačko za srednjoškolski sleng. Bila je to legendarna profesorka Stana Šipčić.

U vreme njene vladavine pripadali smo retkoj kasti beogradskih srednjoškolaca uniformisanih u teget kecelje, zbog čega smo među vršnjacima bili predmet sprdnje. Hajde što su nam se podsmehivali vršnjaci iz drugih škola, koji su nas smatrali muzejskim primercima, nesposobnim da se oslobode estetskih lanaca školske strahovlade. To smo nekako i trpeli. Ali, zbog tog imidža smo imali veoma lošu reputaciju kod devojčica, što je svakako bio veći hendikep.

Imalo je, međutim to i dobrih strana. U mom odeljenju je bilo nekoliko drugara koji su pripadali tadašnjem vrhu privrednog i političkog establišmenta, ali je bilo i nekoliko nas radničke dece – šta ćete, bilo je to društvo jednakih šansi – pa tako izmešani, zajedno išli i na nastavu i na večernja okupljanja pred kultnim SKC-om gde su se uveliko motali studenti i prvoborci Novog talasa.

Ali, ni zajedno ni pojedinačno nismo mogli u bežaniju sa časova, jer je direktorka Šipka za vreme nastave zaključavala sve kapije. Zarobljeni u učionicama i školskom dvorištu, ukalupljeni u Šipkine standarde i sapeti đačkim uniformama, nismo imali nekog naročitog izbora, već da bubamo! Direktorka je svoj apsolutizam obrazlagala brigom za našu bezbednost. U Beogradu su već vršljali prvi narko-dileri, izbijale su masovne tuče i direktorka je smatrala da je bolje da smo pod ključem!

Povodom Šipkinog vaspitnog načina su i tad vođene rasprave u partijskim komitetima, ali je imala odlične veze među tadašnjim konzervativnim snagama, odnosno borcima Narodnooslobodilačke borbe koji su sa oduševljenjem posmatrali kako drugarica Šipka, na toj teritoriji u samom centru Beograda, čuva tekovine revolucije i omladinu od iskušenja buržoaskih vrednosti što su se vrzmala oko ograde.

Tako sam na stvari gledao očima blentavog srednjoškolca. Danas bi Šipku poželeo svaki roditelj, jer je znao da su pod njenom jurisdikcijom deca apsolutno bezbedna. Pratila nas je u stopu, proveravala da li pušimo, ulazila na časove i sprovodila racije. Preturala je po našim torbama, proveravajući da li krijemo cigarete…

Da ona sada može da čuje rasprave o dečjim ili đačkim pravima, verovatno bi organizovala tajne ćelije profesora prvoboraca i hapsila svakog društvenog aktivistu, a decu koja puše, duvkaju ili gutaju tablete jurila bi štapom. Razume se da bi narko-dilere izvodila pred preke sudove. Ali u takvom poretku deca ne bi išla na ekskurzije bez nadzora, ne bi se davila u Srebrnom jezeru… Ali, ni naši roditelji, mi još manje, nisu mogli ni da sanjaju kako ćemo se nostalgično sećati teget uniformi i zaključane kapije. Da li smo tada bili daleko slobodniji?

Hemija i matematika su danas manje bitni za haj-tek generaciju, zavedenu globalnim modnim trendovima koje diktiraju korporacije. Neoliberalni svet je hipnotisao našu decu raznoraznim brendovima, te ona veruju kako će, ako ih nemaju na sebi, vredeti manje u virtuelnom svetu društvenih mreža gde se uveliko fotografišu s napućenim usnama. Ultra moderne patike i mobilni koštaju koliko i isluženi ocev auto, ali to postaje manje važno. I detetu i tati.
Diskriminacija siromašne dece koja su skromno obučena dobija takve razmere da se prema njima bogatiji vršnjaci ponašaju kao da imaju kugu.
Siromašna deca pate em zbog matematike, em zbog osećaja da ne vrede ni pet para u novom sistemu vrednosti koji je vrebao u zasedi oko Prve ekonomske.

Hoće li nam devojčice u keceljama manje ličiti na Sandru Afriku? Hoće li nam dečaci manje ličiti na Kristijana? Da li će vraćanje smešnih uniformi zbrisati kastinske razlike u društvu u kojem je nemoguće da se tajkunska deca druže sa decom čistačica? Danas postoje privatne škole, pa je samim tim ta nedodirljiviost i institucionalno zaštićena, pa živimo u potpuno različitim galaksijama. Predlažem da, osim vraćanja kecelja, razmišljamo i o krojenju direktora po šnitu direktorke Stane Šipčić.

(Aleksandar Apostolovski, Politika)

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša

    Da kreiramo novu Šipku ne možemo, ali može svako da se zamisli nad sobom i da svoj mali doprinos, prvenstveno vaspitavajući sopstveno dete.

Ostavite komentar