Referendum u Britaniji odražava žal za iščezlim carstvom

Foto: Beta

Održavanje dva referenduma ogromnog značaja u Velikoj Britaniji u samo dve godine, prvo o ostanku Škotske u toj zemlji a 23. juna ove godine o mestu Velike Britanije u EU, pokazuje do koje mere se Velika Britanija preispituje o sopstvenom identitetu, što je delimično posledica nostalgije dela stanovništva za iščezlim carstvom. 

Pre samo 70 godina Britanija je vladala carstvom pod čijom kontrolom je, u najslavnije doba, bila četvrtina svetskog stanovništva na pet kontinenata, dok je danas Britanija u opasnosti da, ukoliko na referendumu 23. juna glasa za istupanje iz EU, ostane sama, na teritoriji jedva većoj od Islanda. 

„Ovaj referendum o Bregzitu razotkriva da smo nesposobni da prežalimo carstvo. Oni koji se više ne prepoznaju u društvu koje je sve raznovrsnije, pre svega najstariji, prijemčivi su za govor koji im predlaže ulazak u vremensku mašinu kako bi se sve započelo ispočetka. Oni misle: ah kada bismo samo mogli da napustimo du prokletu Evropu i ponovo postanemo velika nacija“, objašnjava za AFP specijalista za pitanja identiteta na Univerzitetu Louboro Majkl Skej (Michael Skey). 

Prema njegovom mišljenju, to je i razlog za stalno pozivanje na prošlost, a posebno na Drugi svetski rat koji je, iako je najavljivao kraj kolonijalne premoći, takodje bio i „poslednja prilika kada je Velika Britanija zaista bila značajan faktor“. 

Više od 70 godina nakon kapitulacije nacista, nasledje Drugog svetskog rata i dalje je veoma prisutno u Velikoj Britaniji. Glavni grad London redovno nadleću britanski avioni „spitfajer“ (Spitfire) korišćeni u Drugom svetskom ratu, a pozivanje na Vinstona Čerčila uobičajeno je u svim debatama.

Na evropskom prvenstvu u fudbalu u Francuskoj ove godine, engleski navijači svakog dana pevaju kako je „RAF (Kraljevske vazdušne snage) iz Engleske oborio“ nacističke bombardere. 

U takvom raspoloženju sasvim je prirodno da su se učesnici kampanja pred referendum stalno pozivali na Drugi svetski rat, i to pre svega kampanja za istupanje čiji lider Boris Džonson je otišao toliko daleko da se pozivao na Adolfa Hitlera. 

„Prošlost ima ulogu plišanog mede koji nas ohrabruje u pogledu naše uloge u svetu. To odaje duboki osećaj nesigurnosti i istinsku nelagodnost u pogledu identiteta“, dodao je novinar i istoričar Patrik Bišop  (Patrick Bishop). 

Direktor tink tenka Britiš fjučer (British Future) Sunder Katvala (Katwala) smatra da je u osnovi negativnog stava prema EU osećaj slave iz 1945. godine. 

„Po izlasku iz rata, Velika Britanija je, uverena da je i dalje u prve tri sile, sa izvesnom nezainteresovanošću gledala na evropski projekat. Kada je sa krizom u Sueckom kanalu 50-ih godina postalo jasno da je to bila greška, evropski voz već je otišao“. 

Kada su se Britanci konačni priključili 1973. godine, to je učinjeno malim koracima, i isuviše kasno da bi „uniju oblikovali po svojoj želji“, navodi ovaj analitičar. 

„Britanci su zbog manje traumatičnog sećanja na Drugi Svetski rat manje vezani za ideju Evrope kao moralnog projekta. Oni uglavnom gledaju na EU kao na čisto ekonomski i trgovinski aranžman, kao što je general de Gol (de Gaulle) i predvideo. I ukoliko to ne funkcioniše u njihovu korist, veliki broj njih je spreman da ode“, dodaje istoričar Robert Tombs. 

Ovaj manjak entuzijazma danas se potvrdjuje kroz izjave Dejvida Kamerona koji neprekidno govori o svojoj „frustraciji“ pred Evropom koja ga „izludjuje“, ali kojoj se treba prikloniti zarad isključivo ekonomskog argumenta. 

Britanski premijer ne propušta nijednu priliku da podseti da je Velika Britanija „zemlja trgovaca“, nepokornog naroda koji živi na ostrvu koje nije pokoreno od osvajanja Viljema Osvajača 1066. godine. 

Katvala smatra da je ključni element debate činjenica da je reč o ostrvu. 

„U Evropi ima mnogo evroskepticizma. Ali nijedna zemlja ne postavlja ozbiljno pitanje da li je deo Evrope. U Velikoj Britaniji se to pitanje postavlja.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar