Da li je EU i dalje obećana zemlja?

Kad je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u Evropsku uniju opisao je ovako: „Hrvatska će u EU ući posle ponoći, kad su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak”.

Uz ovo podsećanje, Srećko Horvat i Slavoj Žižek, u knjizi „Šta Evropa želi?”, postavljaju i pitanje kako onda tek opisati kasniji ulazak Srbije u Uniju. „Pa, nikako drugačije nego kao dolazak na after party! (posle zabave, prim. aut.)”, tvrde oni.

Od ulaska Hrvatske prošlo je evo već dve i po godine. U međuvremenu, EU su pogodile i grčka i izbeglička kriza, koje dižu zidove na granicama sve većeg broja evropskih zemalja. Uz sve to, šengenski prostor puca po šavovima, Katalonci najavljuju „istorijsko ne” Španiji, Velika Britanija sprema referendum o ostanku u Uniji, a Brisel poručuje da proširenja nema narednih nekoliko godina. Zbog svega toga, Vaclav Klaus, bivši predsednik Češke, nudi svoju definiciju EU: „To je nekoliko političara u Briselu, s njima povezane birokrate u briselskim institucijama i nekoliko probriselskih domaćih političkih lidera”, ocenjuje Klaus.

Foto: Beta

Foto: Beta

Pa da li Srbija i dalje treba da teži članstvu u savezu koji očigledno nije onakav kakav je bio pre petnaestak godina, kada je Beograd proklamovao svoj evropski put?

Uz dilemu zbog Evrope koja „postaje instrument moćnih” treba imati u vidu i tonove ohrabrenja koji stižu od nekih evropskih političara, poput italijanskog premijera Matea Rencija. Renci je nedavno poručio da je centar Evrope njena periferija, a srce Evrope njena granica.

Pre nekoliko dana, državni vrh je poručio da će nastaviti svoj put ka članstvu u EU, uz održavanje i unapređenje tradicionalno dobrih odnosa s Rusijom, Kinom i drugim zemljama. Posmatrači imaju različite stavove: jedni veruju da bi nam bilo bolje da se ne opredeljujemo i da razvijamo sopstvene mogućnosti, a drugi tvrde da EU nema alternativu, ne samo političku, već ni ekonomsku. U prilog tome navode i da se gotovo 85 odsto naše trgovinske razmene obavlja ili sa zemljama EU ili zemljama kandidatima.

Uprkos sve žešćoj krizi Unije, za Vesnu Pešić „evropski put znači ulazak u jednu privilegovanu zajednicu”. Ova sociološkinja podseća da se upravo u regionalnim sukobima vidi kolika je prednost članica EU i navodi primer dugotrajne grčke blokade Makedonije.

„Kad niste u EU, a zagovarate antievropsku politiku, onda nemate nikakvu diskusiju u društvu, sve se donosi po hitnom postupku, a parlament je igračka u rukama Vučića. Iskreni zagovornici EU u Srbiji mogu da budu samo opozicione snage, ali kada one progovore dobiju šamarčinu iz SNS-a, pa ne mogu da mobilišu šire slojeve”, smatra ona.

Međutim, Nenad Popović, lider Srpske narodne partije, tvrdi da Srbija u ovom trenutku nema ni politički ni ekonomski interes da postane članica EU, posebno ne po cenu odricanja od Kosova i Metohije. „Mi treba da se ugledamo na EU, u smislu vladavine zakona, nezavisnosti i funkcionisanja institucija sistema, poštovanja slobode medije i ljudskih prava. Treba s njom najsnažnije ekonomski da sarađujemo”, kaže Popović, čije je mišljenje da Srbiji treba da uravnoteži spoljnu politiku i da razvija što bližu saradnju s Rusijom i Kinom, ne zanemarujući razvoj odnosa s EU i SAD.

Sličnog mišljenja je i Dušan Proroković, direktor Centra za strateške alternative. Srbiji je, prema njegovim rečima, mnogo pametnije da ostane po strani, da ne ulazi u proces na koji ne može da utiče, jer to ne mogu ni ostale manje zemlje u EU, pa čak ni jedna Poljska s 40 miliona stanovnika.

„Odluke tu donose četiri ključne zemlje EU. Mi na to ne možemo da utičemo, a integracija mnogo može da utiče na naš položaj, i kada se govori o odnosu prema Rusiji, i kada se govori o kineskom planu izgradnje novog puta svile”, kaže Proroković, u uverenju da Srbija nije u situaciji da se odriče savezništava niti investitora s bilo koje strane.

Ima li Beograd alternativu ukoliko bi odustao od evrointegracije?

„Umesto mazohističke politike ’EU nema alternativu’, treba da se okrenemo unutrašnjem razvoju”, uveren je Popović.

Vesna Pešić, pak, misli da Srbija ne može da bude neutralna niti u nekoj vrsti partnerstva s Rusijom. „Biti neutralan znači praktično ostati nigde. Srbija treba da se uključi u region, a ne da traži neki treći put. Jer, Srbija je propala zemlja u kojoj vladaju siromaštvo i firerprincip. Kako mi možemo da budemo izuzetak u okruženju?” pita ona i dodaje da je Rusija kao alternativa EU „potpuna fantazmagorija ljubitelja Putina.”

S druge strane, Proroković smatra da je vreme za razmišljanje o planu B već isteklo. „Taj plan B ja ne bih postavio kao neki dualizam EU – evroazijska integracija, jer vidimo probleme u funkcionisanju obe integracione celine. EU funkcioniše po inerciji, pitanje šta će s njom biti u narednoj deceniji, i što se tiče njene strukture i onoga gde će se prostirati. Evroazijski savez je u ovom trenutku više orijentisan na postsovjetski prostor. Tako da je za mene plan B jačanje sopstvenih kapaciteta i učvršćivanje dobrih odnosa s što većim brojem partnera u svetu”, kaže on.

Upitan da li Srbija može sama, odgovara da u svetu postoje i manje zemlje koje se tako ponašaju. „Island je odustao od evropskih integracija (pre dve godine, prim. aut.), iako ima 15 puta manje stanovnika od Srbije”, objašnjava on.

Istovremeno, Proroković ukazuje i na to da se EU nalazi u osetljivom trenutku definisanja spoljne i bezbednosne politike. „Moguće je da se zbog toga i sama EU raspadne, manje zbog pitanja prema Rusiji, više zbog odnosa prema transatlantskom partnerstvu”, naglašava on i podseća da je pretprošlog vikenda u Berlinu marširalo četvrt miliona ljudi protiv tog sporazuma.

(Biljana Čpajak, Dimitrije Bukvić, „Politika“)

Ostavite komentar

Ostavite komentar