Erdoganove istorijske pretenzije

Borba za irački grad Mosul pobudila je pretenzije kod susednih zemalja, navodi analiticar Dojče velea Kersten Knip. Dodaje i da te pretenzije, pre svega Turske, teško se mogu opravdati argumentima koji sežu u daleku istoriju.

Foto: Beta

Foto: Beta

„Bitka za Mosul vraća nas u daleku prošlost. Nedavno je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan izjavio da njegova zemlja ne može tu bitku da posmatra skrštenih ruku. Svoju procenu potkrepio je istorijskim argumentima: Turska je Sporazumom iz Lozane 1923. godine morala da prihvati velike gubitke teritorije. Tim sporazumom definisan je novi poredak u Evropi i na Bliskom istoku nakon Prvog svetskog rata“, navodi Knip.

Osmanlijsko ili Otomansko carstvo zaista je bilo jedno od najvećih gubitnika nakon Prvog svetskog rata. Sporazumom iz Lozane definisane su granice Turske kao naslednice tog carstva. Mosul, koji je nekada pripadao Osmanlijama, tako je pripao Iraku.

„Bez obzira na to što je od tada prošlo skoro 100 godina, turski predsednik Erdogan to očigledno ne želi više da prihvata: „Istrajavanje na odlukama iz 1923. bila bi najveća nepravda koja se može naneti narodu i državi. Ako se u današnjem svetu sve menja, onda ne možemo istrajavanje na onome što stoji u ugovoru iz 1923. godine da posmatramo kao uspeh“.

Stoga, zaključuje on, Turska mora da se angažuje u Mosulu. Ta izjava izazvala je nelagodu u iračkoj vladi koja se odmah zahvalila Turskoj i odbila ponudu za njenim vojnim angažmanom na severu Iraka“, ističe Knip.

Erdoganova istorijska ekskurzija bila je inspiracija još jednom iračkom susedu – Iranu, da posegne u prošlost.

„Tako su se u Teheranu prisetili Ugovora Kasr-e Širin. Taj ugovor ima respektabilnu starost: potpisi na njemu datiraju iz 1639. godine. Njime se definišu granice izmedu Persijskog i Osmanlijskog carstva, uključujući i one na teritorijama koje danas pripadaju Iraku. Taj ugovor garantovao je Persijancima kontrolu i vladavinu nad svetim šiitskim hramovima koji su se nalazili i izvan Persije. I danas se na to u Iranu gleda kao na blanko-ček za stalno mešanje u ono što se zbiva u Iraku. U Iraku, naime, postoji veliki broj šiitskih svetinja“, navodi Knip.

Ekskurzije u daleku prošlost pokazuju o čemu se u stvari radi kada je reč o bitkama za Mosul i druge iračke gradove: radi se o novom poretku ne samo u Iraku, već i u celom regionu.

„Teži se promeni granica uz pozivanje na istorijske nepravde koje su Bliskom istoku nanete nakon Prvog svetskog rata. Zaista, dogovor Britanaca i Francuza, definisan kroz Sajks-Pikoov sporazum, hladnokrvno se rukovodio samo interesima te dve države, ali ne i interesima Arapa i lokalnog stanovništva”, istice Knip.

Ugovor iz Lozane bio je drugačiji.

„On je definisao granice Turske kao naslednice Osmanlijskog carstva. To carstvo je bila jedna od sila koje su poražene u Prvom svetskom ratu. Zato je za Osmanlije taj ugovor bio prilicno bolan. Ipak, čista avantura je da se na osnovu toga sada traži novi poredak za region. Pomeranja granica izazvalo bi ogromne napetosti. Svet je danas ustrojen po principu nacionalnih država. Pozivanje na principe koji su vladali pre toga, moglo bi da izazove dodatnu destabilizaciju regiona“, piše Knip.

Umesto toga, potrebno je pokazati nešto drugo: sposobnost da se organizuje život u multietnickoj i multikonfesionalnoj državi.

„Sve drugo suprotstavlja se logici globalizacije. To je, što se uostalom danas pokazuje i u Evropi, vrlo težak zadatak, koji može da se završi i neuspehom. Nakon 15 godina rata, Irak je loše pripremljen za taj zadatak.

Stoga postoji velika potreba – u čemu se slažu i brojni komentatori u arapskim državama – da se zaustavi cepanje društva na osnovu kulturoloških razlika. Problem nisu granice, već religiozni i rasistički šovinisti koji ih stavljaju pod znak pitanja“, zaključio je Knip.

(Tanjug)

Ostavite komentar

Ostavite komentar