Nemačka, 26 godina posle ujedinjenja

Skupštinskim proglašenjem 3. oktobra 1990. godine ujedinjena je Nemačka, a taj događaj, koji je označio kraj „hladnog rata“, odnosno blokovske podele sveta pre nešto više od četvrt veka, sasvim sigurno bio je početak jedne nove epohe.

Foto: katjasv/Pixabay.com

Foto: katjasv/Pixabay.com

Savremena Nemačka, apsolutni lider Evrope i u svakom smislu centralna zemlja Evropske Unije, četvrta je nacionalna ekonomija u svetu i daleko najjača u Evropi.

Bruto društveni proizvod Nemačke u 2015. godini iznosio je 3.357 milijardi dolara, što znači da je BDP po glavi stanovnika Nemačke te godine iznosio 45.270 dolara.

U periodu od 2003. do 2008. godine Nemačka je bila nacija sa najvećim izvozom na svetu, da bi je 2009. Kina pretekla, a u 2010. našla se na trećem mestu iz Kine i SAD.

I pre ujedinjenja Nemačke, odnosno pada Berlinskog zida, ekonomija Savezne Republike Nemačke bila je ubedljivo najstabilnija i najjača ekonomija Evrope.

Iako je i pre okončanja „hladnog rata“ dvojac Pariz-Berlin bio kičma tadašnje Evropske Zajednice, tek po ujedinjenju Nemačke njena uloga unutar Evrope posebno jača, u čemu je, kako izgleda, prelomni momenat bio Mastriht, februara 1992.

Istina, i aktuelni pokazatelji ukazuju da je ekonomija istočnog dela zemlje, nekadašnje Nemačke Demokratske Republike (Deutsćen Demokratisćen Republik, DDR) u zaostatku u odnosu na zapadni deo Nemačke.

Prema istraživanju nemačkog ekonomskog instituta IFO, obelodanjenom aprila ove godine, od istočnih saveznih pokrajina očekuje se da će jedino „Saksonija i Brandenburg dostići prosečan nivo nemačkog privrednog rasta u periodu između 2015. i 2030. godine“.

Druge savezne pokrajine oblikovane na prostoru negdašnje NDR, kao što su Meklenburg-Zapadna Pomeranija, Tiringija i Saksonija-Anhalt, imaju bitno nižu stopu privrednog rasta.

Nalazi ukazuju da je BDP na prostoru Istočne Nemačke u periodu od 2010. do 2015. godine rastao po godišnjoj stopi od 1,2 odsto, dok je u zapadnom delu zemlje, kao i Berlinu, rast oko 1,6 odsto.

Pritom, razumljivo, rast Brandenburga uslovljen je i činjenicom da se ta pokrajina nalazi u okruženju Berlina, dok u Saksoniji sličnu ulogu imaju Drezden i Lajpcig.

Godine 2010, kada su obeležavane dve decenije od ujedinjenja, prema nalazima Federalne statističke kancelarije, godišnji prihod po glavi stanovnika na istoku zemlje iznosio je 15. 500 evra, odnosno gotovo 5. 000 evra manje nego na zapadu.

Pre četvrt veka, ujedinjenje Nemačke dočekano je s velikim nadama. Osim kraja „hladnog rata“, odnosno nestanka bipolarne blokovske podele sveta, tada je vladalo i gotovo opšte uverenje da nastupa vreme kraja totalitarnih političkih sistema. Iako se ujedinjenje dogodilo 3. oktobra 1990. u svesti većine prelomni momenat bio je pad Berlinskog zida 9. novembra 1989.

Sve je zapravo inicirano masovnim demonstracijama građana NDR, leta 1989. koji su najpre zahtevali šire slobode, posebno slobodu putovanja u inostranstvo.

Usledio je masovan talas bežanja građana NDR preko Mađarske i Čehoslovačke u zapadnu Nemačku, što je vlada u Bonu podsticala vrtoglavim subvencijama za sve koji prebegnu, pa je vlada NDR ubrzo popustila i usvojila uredbu kojom se istočnim Nemcima dozvoljava odlazak u inostranstvo.

Tek što je, međutim, ta odluka saopštena, 9. novembra 1989. godine, negde pre 19 časova, stotine hiljada istočnih Berlinaca su pohrlili ka graničnim prelazima prema zapadnom Berlinu. Istočnonemačke bezbednosne snage su odolevale nekoliko sati, da potom bile primorane da širom otvore kapije.

Simbolično, bio je to pad Berlinskog zida.

Nemci zapravo ujedinjenje 1990. nazivaju – Ponovno ujedinjenje Nemačke (Deutsće Wiedervereinigung), izvesno zbog distinkcije u odnosu na ujedinjenje iz 1871.

Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. nesumnjivo je u sećanju većine više upamćen od formalnog skupštinskog proglašenja ujedinjenja 3. oktobra 1990. godine, i zbog činjenice da je pad Zida bio plod masovnog građanskog bunta – čiji su se konačni rezultati pokazali iznenađujućim i za najviše aktere tadašnje međunarodne politike. Predsednik SAD u vreme pada Berlinskog zida, Džordž Buš stariji, dve decenije potom sećao se:

„Nismo imali nikakvog povoda da pretpostavimo da bi u roku od dvanaest meseci Berlinski zid mogao da postane višak i da bi ujedinjenje dve Nemačke bilo tako blizu“.

U intervjuu za bečki „Standard“, aprila 2009, otvoreno je rekao da je i sam bio iznenađen:

„Kada sam 1989. postao predsednik ohrabrio me je razvoj u Poljskoj. Moja tadašnja pretpostavka je bila da će i u Nemačkoj nešto posebno da se dogodi, ali nisam imao povoda da mislim da bi u roku od dvanaest meseci Berlinski zid mogao postati deo prošlosti i da bi nemačko ujedinjenje moglo biti na dohvat ruke“.

Tokom samita sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovom na Malti, decembra 1989, Buš je već, kako je kazao, bio siguran da bi SAD i Sovjetski savez mogli prevazići „tradicionalne konflikte hladnog rata“.

Ali, „I pored toga nisam ni pretpostavljao da bi Sovjetski savez decembra 1991, kada se pojavio koncept Zajednice nezavisnih država, mogao prestati da postoji“.

I kada ga je na Božić 1991. pozvao Gorbačov i obavestio ga da će napustiti dužnost, „to je sigurno bio jedan od najznačajnijih trenutaka u mom četvorogodišnjem mandatu“, sećao se Buš.

Po njemu – vrhunac događaja promena bilo je ponovno ujedinjenje Nemačke:

„Za mene je tema ponovnog ujedinjenja Nemačke dobila na težini u februaru 1990.

prilikom sastanka sa kancelarom Helmutom Kolom. Tek tada sam o tome opširno diskutovao. Dok su drugi, kao na primer predsednik Francuske Fransoa Miteran, bili

manje radosni o izgledima ujedinjenja Evrope, ja sam bio potpuno ubeđen da činimo ispravno, iz ispravnih razloga i u pravo vreme u istoriji“, rekao je tada Buš.

Bio je to zapravo proces, započet padom Berlinskog zida novembra 1989. godine a okončan neuspelim državnim udarom u Moskvi avgusta 1991.

Danas, savremena Nemačka je suočena s izazovima druge vrste – osim globalne ekonomske odnosno finansijske krize, uz posledice Bregzita, čime je uostalom uloga Nemačke unutar EU još dodatno porasla, Unija je suočena s dramatičnom migrantskom krizom koja kao da poprima obrise nove „seobe naroda“.

(Tanjug)

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Radoslav Radovic

    Busovi su porijeklom Nijemci i naravno nijesu to nikad zaboravili, kao sto nece ni Trampovi (velika osobina velikog naroda)i na tome im cestitam, za razliku od nekh Srba koji lako prodaju vjeru za veceru i poturce se preko noci).Sveovo nebi bilo kako je bilo da nije bilo Gorbacova koga ja Regan onako nepismen preveo zedna preko vode i za Nobelovu nagradu razvalio SSSR.Dolazi pijani Jeljcin.Dabi odmah poslije toga sa lica zemlje nestala Jugoslavija,bombardovana,razrusena, unistena i raskomadana Srbija.Medjutim Nijemci pocjenjuju Slovene, misleci da nemamo mozga i da se ne razumijemo ni u geografiju ni u matematiku i da neznamo sta no juce bi.?E tu cemo se ponovnno izgleda sresti da vidimo ko je ucitelj, a ko ucenik iz tih vaznih skolskih predmeta, i koga treba vratiti u isti razred da ponavlja vazno gradivo.?Znamo mi, znamo zasto se Borusia tako zove…….

Ostavite komentar