Tribunal u četvrtak izriče prvostepenu presudu Vojislavu Šešelju

Foto: Beta

Haški tribunal izreći će u četvrtak, 31. marta, prvostepenu presudu lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju, optuženom za zločine nad Hrvatima i Muslimanima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH, 1991-93.

U tri tačke, optužnica Šešelja (61) tereti za zločine protiv čovečnosti- progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi; deportaciju i prisilno premeštanje.

U šest tačaka, vodja radikala optužen je za kršenje zakona i običaja rata – ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine.

Ti zločini, po optužnici, bili su počinjeni u Zvorniku, Vukovaru, Mostaru, Nevesinju, Brčkom, Bosanskom Šamcu, širem području Sarajeva i vojvodjanskom selu Hrtkovci.

Medju zločinima za koje je Šešelj optužen su streljanje oko 200 hrvatskih zarobljenika na farmi Ovčara kod Vukovara, u novembru 1991; ubistvo oko 700 Muslimana u Zvorniku u proleće i leto 1992, kao i proterivanje oko 800 meštana vojvodjanskog sela Hrtkovci u maju 1992.

Prema optužnici, Šešelj je progon Hrvata u Vukovaru i Hrtkovcima počinio „govorom i propagandom mržnje“, dok je ostala zlodela u Zvorniku, Vukovaru, Mostaru, Nevesinju, Bosanskom Šamcu, Brčkom i širem području Sarajeva „podstakao, pomogao i podržao“ tako što je dobrovoljce SRS, kao fizičke počinioce, regrutovao, indoktrinirao mržnjom prema nesrbima, organizovao i poslao na ratišta.

Zločini „šešeljevaca“ nad Hrvatima i Muslimanima bili su, po optužnici, počinjeni u okviru udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bilo stvaranje jedinstvene srpske države na velikim delovima teritorija Hrvatske i BiH, odnosno Velike Srbije.

U tom zločinačkom poduhvatu, Šešelj je, po optužnici, učestvovao sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem i brojnim srpskim političkim, vojnim i policijskim zvaničnicima.

U završnim rečima, u proleće 2012, tužioci su tvrdili da su dokazali Šešeljevu krivicu po svim tačkama optužnice i zatražili da mu sudije izreknu kaznu od 28 godina zatvora.

Šešelj, koji se branio sam, tvrdio je da je pobio sve tačke optužnice i zatražio je da bude oslobodjen. On je rekao i da je Tribunal prekršio njegovo pravo na sudjenje u razumnom roku, držeći ga u pritvoru duže od 11 godina.

Sudjenje Šešelju počelo je u novembru 2007, posle jednog neuspešnog pokušaja i štrajka gladju optuženog. U sudskom pritvoru u Sheveningenu (Scheveningen), Šešelj je bio od 24. februara 2003, kada se dobrovoljno predao odmah pošto je Tribunal obelodanio optužnicu protiv njega, do 12. novembra 2014., kada je pušten na privremenu slobodu u Srbiju.

U maju 2011, pošto su tužioci završili izvodjenje dokaza, raspravno veće je odbilo Šešeljev zahtev da bude oslobodjen, zasnovan na tvrdnji da njegova krivica nije bila dokazana. Zatim je trebalo da usledi Šešeljeva odbrana, ali je on odlučio da ne izvodi dokaze odbrane.

Predsedavajući sudija Žan-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) smatrao je da bi Šešelja već tada trebalo osloboditi po šest od devet tačaka optužnice, ali su sudije Frederik Harhof (Harhoff) i Flavija Latanci (Flavia Latanzzi), većinom glasova, odlučile da je Tužilaštvo izvelo dovoljno dokaza protiv Šešelja po svih devet tačaka.

Prema toj odluci većine sudije iz maja 2011, Tužilaštvo je izvelo dovoljno dokaza da su „dobrovoljci Srpske radikalne stranke i Srpskog četničkog pokreta počinili zločine navedene u optužnici“, kao i o vezi izmedju tih zlodela i Šešeljevog javnog delovanja.

Sudsko veće je tada bilo prihvatilo da je, po dokazima Tužilaštva, Šešelj podsticao zločine šireći medjunacionalnu mržnju i strah, te regrutujući i šaljući dobrovoljce na ratišta da se „svim sredstvima, zločinima i progonom“ bore za stvaranje Velike Srbije, cilja njegove nacionalističke ideologije.

Raspravno veće je tada razmatralo samo podsticanje kao oblik Šešeljeve odgovornosti, a ne i druga dva oblika odgovornosti optuženog – kao materijalnog počinioca zločina i člana udruženog zločinačkog poduhvata. O tim oblicima Šešeljeve odgovornosti, sudije će se izjasniti u prvostepenoj presudi.

Citirajući Šešeljeve govore i izjave, veće je tada naznačilo da „ti dokazi ilustruju nasilnost govora optuženog, kao, na primer, pretnje krvoproloćem u BiH“. Većina sudija je prihvatila i da je govor mržnje, čak i kada je dozvoljen u miru, kriminalan u okolnostima kada ljudi ginu.

Šešelj je, po toj odluci, „sistematski omalovažavao i degradirao“ Hrvate, nazivajući ih „ustašama“ i Muslimane, pogrdno ih oslovljavajući kao „balije“ i govoreći da „ima samo 16 dobrih Hrvata koji mogu ostati u Srbiji. Ostale treba proterati“. To je govorio šaljući dobrovoljce na ratišta, a nastavio je i nakon što je bio obavešten o njihovim zločinima.

Osvrćući se na Šešeljevu tvrdnju da je iseljavanje Hrvata iz vojvodjanskog sela Hrtkovci, u maju 1992. bilo dobrovoljno, uz razmenu imovine sa srpskim izbeglicama iz Hrvatske, pretresno veće je konstatovalo da on nije negirao da je u govoru u Hrtkovcima u maju te godine „obećao da će započeti s retorzijom ako dodje na vlast“.

Veće je u maju 2011. utvrdilo da se ne može zaključiti da je odlazak Hrvata bio dobrovoljan, ako postoje okolnosti – nesigurnost i atmosfera straha – koji tu saglasnost poništavaju.

Većina sudija je tada zaključila i da je izvedeno dovoljno dokaza da su progon, ubistva i prisilno premeštanje, kako je navedeno u optužnici, počinjeni u opštinama Vukovar, Zvornik, Mostar, Nevesinje, Brčko, Bosanski Šamac i širem području grada Sarajeva.

Obrazlažući zašto bi Šešelja oslobodio po šest tačaka optužnice, predsedavajući sudija Antoneti rekao je da su „dokazi nedovoljni za uspostavljanje veze izmedju podstrekavajućeg govora optuženog i zločina iz optužnice“.

Po Antonetiju, nije bilo dovoljno dokaza o tome koje su tačno formacije počinile zločine. Podvukao je i da su „po dokazima, dobrovoljci bili podredjeni lancu komande vojske, a ne lancu komande SRS“.

Sudija Antoneti nedokazanim je smatrao i da je Šešelj bio učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu zajedno sa predsednikom Srbije Miloševićem zato što se Šešelj zalagao za Veliku Srbiju, a Milošević za očuvanje Jugoslavije.

„Nije dovoljna činjenica da su dobrovoljci odlazili u Vukovar i Zvornik kao dokaz da su zločini planirani… Šešelj u Hrtkovcima nije planirao proterivanje i kampanju progona, on je u tom trenutku bio u predizbornoj kampanji i nije imao sredstva represije nad nesrbima. Planiranje zločina ne može se izvesti iz govora mržnje“, ocenio je francuski sudija.

Predsedavajući sudija osporavao je i tvrdnju tužilaca da je Šešelj, istovremeno, govorom mržnje podstrekavao i počinio zločine. „S moje tačke gledišta, nemoguće je da je Šešelj i podstrekač i počinilac. Može biti ili jedno ili drugo“, naznačio je tada Antoneti.

Antoneti je, medjutim, prihvatio da je bilo dovoljno dokaza o odgovornosti optuženog za progon, prisilno premeštanje i deportacije nesrba u Zvorniku, Vukovaru, Nevesinju, širem području Sarajeva i vojvodjanskom selu Hrtkovci.

Optuženi se zalagao za proterivanje Hrvata i Muslimana, konstatovao je Antoneti, navodeći da je Šešelj jednom rekao: „Mi vas nećemo ubiti, ali ćemo vas potrpati u vozove i autobuse i pravac Zagreb“.

Po Antonetiju, dokazi potvrdjuju da je Šešelj koristio govor mržnje koji je „sadržavao diskriminatornu nameru“ prema nesrbima.

Antoneti je, medjutim, precizirao da bi, u slučaju Hrtkovaca, Šešelja mogao, na osnovu vidjenih dokaza, osuditi za proterivanje 488 hrvatskih meštana, zato što za preostalih 233 nije bilo dokazano kuda su otišli.

Sudija Antoneti kazao je da bi Šešelja, usled nedostatka dokaza, oslobodio optužbi za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine.

Sudjenje Šešelju je okončano u martu 2012. godine završnim rečima, pošto je Šešelj odlučio da ne izvodi dokaze odbrane. Tokom 175 radnih dana, Tužilaštvo je pred sudije izvelo 89 svedoka i u dokaze uvelo 1.367 dokumenata.

Izricanje presude Šešelju bilo je zakazano za oktobar 2013, ali je odloženo zbog toga što je, na zahtev optuženog, zbog pristrasnosti iz raspravnog veća bio izuzet sudija Frederik Harhof (Harhoff) iz Danske.

Harhofa je zamenio sudija Mandaje Nijang (Mandiyae Niang) iz Senegala, koji se u narednih godinu dana upoznavao sa predmetom, čitajući spis i gledajući video snimke iskaza svedoka.

Tokom glavnog procesa, Tribunal je Šešelja tri puta osudio zbog nepoštovanja suda, odnosno objavljivanja identiteta zaštićenih svedoka – na 15, 18 i 24 meseca zatvora. Po presudi, te kazne su objedinjene.

Šešelj je u pritvoru imao ozbiljnih zdravstvenih problema.U januaru 2012. pozlilo mu je, a kasnije je sam rekao da je „umalo umro“. U bolnici mu je potom bio ugradjen „unutrašnji defibrilator“, odnosno aparat za regulisanje srčanog ritma.

Šešelju je 2014. godine postavljena dijagnoza tumora na jetri, a on je, posle prve terapije, odbio da prima hemoterapiju.U novembru 2014. raspravno veće je na svoju inicijativu Šešelja pustilo na privremenu slobodu u Srbiju. On je zatim izjavio da se neće dobrovljno vratiti na izricanje presude.

Sredinom marta, raspravno veće odlučilo je da Šešelj ne mora da se vraća u Hag na izricanje presude, čemu se usprotivio sudija Nijang.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar