Umro Sulejman Demirel, bivši predsednik i premijer Turske

Foto: Beta

Sulejman Demirel, jedna od najdominantnijih političkih figura u Turskoj 20. veka, umro je rano jutros u bolnici u Ankari, rekli su lekari.

Demirel (90) je umro od srčanog udara i infekcije respiratornog trakta, objavljeno je na turskoj televiziji.

Demirel je bio predsednik Turske od 1993. do 2000. godine, što je bila kulminacija četiri decenije njegove političke karijere. Sedam puta je bio premijer, a dva njegova premijerska mandata okončana su pučem.

Demirel je verovao da su njegove vlade iz šezdesetih i sedamdesetih godina zaslužne za duboku transformaciju privrede i društva – iz uglavnom agrarnog u sve više industrijalizovano i urbano, sa sve boljim životnim standardom za veći deo stanovništva.

Njegovi kritičari, pak, kažu da je Demirel simbolizovao kulturu u kojoj je vlast bila ispred principa i ukazuju na zloglasnu „porodičnu fotografiju“ na kojoj je Demirel okružen srodnicima i saradnicima iz sveta biznisa – od kojih su neki kasnije dospeli u zatvor zbog korupcije.

Demirel je ušao u politiku posle puča 1960. godine kojim je zbačena vlada Adnana Menderesa. Menderes i dva njegova ministra su pogubljeni, a mnogim pripadnicima njegove partije zabranjeno je da se bave politikom, što je ostavilo vakuum na desnom centru političke scene.

U taj vakuum je ušao politički nepoznati Demirel, inženjer, koji je pod Menderesom vodio projekat izgradnje hidrocentrala pre no što se otisnuo u privatni sektor.

Kao četrdesetogodišnjak, Demirel je postao vođa novoformirane Partije pravde, koja je nasledila mesto Meneresove stranke na desnom centru. On je izborim došao na vlast 1965. godine, kao prvi političar iz generacije koja nije učestvovala u izgradnji moderne, nezavisne Turske posle Prvog svetskog rata.

Demirel je imao populisitički stil vladavine i bio je poznat pod nadimkom „Sulu Pastir“ jer je poticao sa sela. Oprezno korišćenje islamskih simbola donelo mu je podršku u konzervativnoj unutrašnjosti zemlje u kojoj živi većina žitelja Turske.

Njegovo balansiranje između zahteva ruralne glasačke baze i potrebe za industrijalizacijom zemlje se činilo da funkcioniše sredinom šezdesetih, kada su dalekovodi i asfaltni putevi stigli i do najzabačenijih krajeva Turske.

Međutim, u sledećoj deceniji, Demirel se našao u defanzivi pred usponom političkih radikala koji su doneli socijalne nemire. Studenti i radnici tražili su radikalne, levičarske reforme, a na desnici su se pojavili nacionalisti i proislamske stranke.

Kada je ideološki konflikt proizveo nasilje, intervenisala je moćna turska vojska, pa je 1971. godine Demirel ultimatumom skinut sa funkcije u takozvanom „memorandumskom puču“.

On se vratio na vlast 1975. godine, jer njegovi naslednici, uključući velikog rivala, Bulenta Edževita nisu uspevali da se izbore sa spiralom nasilja, koja se pogoršala zbog uspona cena nafte koji je doveo tursku privredu u veliku krizu.

Demirelova koalicija koja je uključivala islamiste i nacionaliste, takođe nije uspela da zaustavi poniranje zemlje u haos, a mnogi su njega lično optuživali da se nije osvrtao na to što su njegovi nacionalistički partneri otvoreno podsticali nasilje. U obračunima levičarskih i desničarskih bandi, ponekad su nedeljno ginule desetine građana.

Potom se Demirelu još jednom dogodio vojni puč, 11. septembra 1980. godine, i ovog puta ne samo što je zbačen, nego mu je izrečena zabran bavljenja politikom, koja je ukinuta krajem osamdesetih godina.

Premijer je postao ponovo 1991. godine, a prvi put je postao predsednik 1993. godine posle smrti Turguta Ozala.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar