Zapad i Rusija žive u različitim svetovima

Evroatlantska zajednica i Rusija  žive u različitim svetovima, što je sve očiglednije iz različitih zaključaka  izvedenih iz situacija u svetu, od  Moldavije i rusko-gruzijskog rata do energetskih razmirica između ukrajinskog Naftogasa i ruskog Gasproma i razloga krize u Ukrajini, ocenjuje se u tekstu objavljenom u časopisu Instituta za bezbednosne studije EU.

Nerazumevanje ide dotle da su visoki funkcioneri sa obe strane čak dovodili u pitanje racionalnost svojih oponenata, navodi Endrju Monagan, viši istraživač Čatam hausa.

„Dok se pre deset godina vodila debata da li je Rusija „deo Evrope“ uz pokušaje da se formira „stratesko partnerstvo“ između EU i Rusije, sada se pre govorio Rusiji kao o „drugačijoj Evropi“ odvojenoj od EU i u rivalskom odnosu prema njoj“, ocenjuje autor.

Rusija se umnogome smatra delom „pojasa krize“ oko Unije, neoimperijalističkom i čak militarističkom državom koja agresivno dovodi u pitanje posthladnoratovski bezbednosni poredak, iznosi se u tekstu, koji, kako se navodi, pokušava objasni  zašto rusko rukovodstvo postupa na način na koji postupa.

Foto: Beta

Foto: Beta

Prevazilaženje jaza zahteva empatiju, i podrazumeva da se Rusija vidi onakvom kakva je a ne kakvom bi Zapad želeo da ona bude, kao i da se shvate brojne sumnje i teškoće sa kojima je suočeno rusko rukovodstvo, ukazuje Monagan.

Po njegovom mišljenju, Moskva radi po drugačijoj hronologiji i vidi pojas krize oko Rusije kao širu međunarodnu nestabilnost. Rusko rukovodstvo je takođe svesno domaćih slabosti a „odgovor Moskve mora se otuda shvatiti kao hitne mere koje su ravne stavljanju zemlje u ratnu pripravnost,“ smatra on.

On ukazuje da se Rusija pojavila na zapadnoj političkoj mapi 2014. godine sa pojavom krize u Ukrajini, ali da su u Moskvi  videli razloge za zabrinutost mnogo ranije, možda čak i od 1990-ih godina, iznosi se u tekstu.

Taj narativni put međunarodne nestabilnosti u Rusiji, može se, kako dodaje, pratiti od vazdušne kampanje NATO na Kosovu 1999. godine, ratova u Avganistanu i Iraku i zatim vazdušne kampanje u Libiji 2011. godine i građanskih ratova u Libiji i Siriji.

„Ako evroatlantska zajednica danas razmišlja o ruskoj agresiji, čak i ekspansionizmu u postukrajinskom smislu, Moskva međunarodnu nestabilnost vidi u dugoročnijem smislu i širem kontekstu sveta posle Arapskog proleća,“ ocenjuje Monagan.

Moskva uočava mešavinu međunarodne nestabilnosti koja predstavlja kako neposrednu pretnju po Rusiju i njene interese tako i dugoročno, mogućnost napada na Rusiju, iznosi se u tekstu.

Ovo, kako se navodi, potenciraju četiri faktora.

„Prvo, Moskva vidi pomeranje u globalnoj ravnoteži moći sa opadanjem zapadnog, posebno anglosaksonskog uticaja i jačanjem drugih centara moći koji se bore za uticaj i resurse.

Drugo, Moskva vidi da je u toku trka u naoružanju u kojoj velike sile investiraju u modernizaciju oružanih sanga. Treće, tradicionalna strateška ravnoteža moći više ne funkcioniše i sporazumi o kontroli naoružanja se smatraju neefikasnim.

Kao četvrto, Moskva  sagledava destabilizujuću ulogu Zapada (naročito SAD ali i NATO i EU) u međunarodnim pitanjima na širi način i kao nešto što se direktnije tiče Rusije, iznosi Monagan.

Rusija, kako dodaje, smatra da Zapad izaziva neravnotežu  moći kroz širenje ekskluzivnih organizacija poput NATO i EU što je po Moskvi proces koji stvara podele u evropskoj bezbednosti, pri čemu ne uspeva da reši stare probleme istovremeno dovodeći NATO bliže ruskim granicama.

U Rusiji se takođe smatra da zapadne sile i SAD posebno dodatno pojačavaju nestabilnost, generišući promenu režima u zemljama koje se opiru američkoj hegemoniji i snabedavajući oružjem pobunjeničke grupe.

To se odnosi na „revolucije u boji“ posebno narandžastu revoluciju u Ukrajini, Arapsko proleće, intervenciju NATO u Libiji i zapadnu podršku Siriji, iznosi se u tekstu.

Zapadni posmatrači bi mogli sugerisati da Moskva previđa svoju ulogu u međunarondoj stabilnosti i tu postoje protivargumenti a jedan od njih je da „tenzije i sukobi oko Rusije od građanskog rata u Libiji i Siriji do sukoba u Jemenu, od Ukrajine do Avganistana formiraju koncentrične krugove oko granica Rusije i imaju potencijal da budu uveženi u zemlju (recimo povratkom stranih boraca iz Iraka i Sirije),“ iznosi Monagan.

On smatra da rusko rukovodstvo odgovara na tu kombinaciju okruženosti krizom i nedostatka spremnosti primenjujući vanredne mere i zapravo idući ka mobilizaciji države, pri čemu se naglasak stavlja na vojna izdvajanja i ulaganja u vojnoindustrijski kompleks „čak i do mere da postane lokomotiva ekonomije.“

Rusko rukovodstvo uz to obnavlja i strateško nuklerano odvraćanje kao i konvencionalne snage zemlje, dodaje Monagan po kome su ruske oružane snage tokom rata u Sirji pokazale  znatno poboljšanu sposobnosti za konvencionalni rat.

(Tanjug)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake