Zašto se Erdogan izvinio Rusiji?

Iznenadni „emotivni” istup turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji se sedam meseci posle obaranja ruskog borbenog aviona na granici Turske sa Sirijom, izvinio ruskom predsedniku Vladimiru Putinu – nije u Rusiji izazvao preterano ushićenje. Prvo zbog toga što su u Kremlju svi svesni da je previše kasno za emotivne reakcije, a potom zato što je izvinjenje usledilo tek pošto je čašu turske žuči prema EU prelila kap odluke o izlasku Velike Britanije.

Foto: Beta

Foto: Beta

Ipak, Erdoganov zaokret ka Rusiji počeo je još smenom premijera Ahmeta Davutoglua, koji važi za čoveka bliskog američkoj administraciji i koji je javno rekao da je on lično izdao naređenje za obaranje ruskog aviona.

Istina, na inicijativu ruske strane, kao odgovor na Erdoganovo pismo koje je u ponedeljak diplomatskom poštom stiglo ruskom predsedniku, danas će Putin sa turskim kolegom razgovarati telefonom. Ali daleko od toga da će to automatski označiti i kraj zategnutih odnosa između ove dve države, koji su se od iznenadnog turskog razvrgavanja partnerstva sa Rusijom preokrenuli u otvoreno neprijateljstvo. Pogotovo neće biti brzo, kako se nada turski predsednik, koji je na večeri kojom je prekinut post tokom muslimanskog meseca ramazana rekao: „Verujem da ćemo brzo normalizovati odnose sa Rusijom i tako staviti tačku na postojeću situaciju, koja nije u interesu ni jedne strane.”

Iz Moskve je stigao uzdržan odgovor. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je uzvratio: „Svakako treba da krenemo jedni prema drugima. Ne treba da mislimo da će se sve vratiti u normalu za nekoliko dana, ali će se nastaviti rad u tom pravcu.”

U pismu se Erdogan izvinio Putinu zbog obaranja aviona „su-24” 24. novembra prošle godine, izrazio saučešće zbog pogibije pilota i izjavio da „Turska nije želela da kvari odnose sa Rusijom” i da je Moskva „strateški partner Ankare”. Turska je, međutim, mesecima tvrdila da je ruski avion ušao u njen vazdušni prostor, što je Moskva poricala, a to je dovelo do daljeg zaoštravanja odnosa Rusije sa NATO. Jedan ruski pilot se tada spasio, ali su drugog, dok se spuštao padobranom, ubili pobunjenici na zemlji. Moskva, koja je uvela ekonomske sankcije Ankari, zahtevala je da Turska, pored zvaničnog izvinjenja, plati i odštetu.

Kao što je ubica ruskog pilota prvobitno bio uhapšen, pa potom pušten (sada se ponovo tvrdi da se protiv njega vodi sudski proces), tako je turski premijer Binali Jildirim juče prvo javno rekao da će platiti Rusiji odštetu „ukoliko je neophodno”, da bi potom ova vest bila demantovana. Sve to samo utvrđuje u uverenju one koji smatraju da se Erdoganu ne može verovati da je i ovaj njegov potez samo još jedan manevar kojim pokušava da dobije više na drugoj strani.

Šta se dogodilo da turski predsednik napravi toliki zaokret, „zaboravi” da je Ruse bukvalno ostavio na cedilu i da su ovi morali početkom decembra da obustave sve pripremne radove na projektu izgradnje gasovoda „Turski tok”, koji im je u tom trenutku značio izlaznu varijantu?

Dogodilo se mnogo sitnih gafova i krupnih odluka članica EU kada je reč o Turskoj. Ukratko, Erdogan je shvatio da ga je EU ostavila na cedilu i da se preigrao pristavši na 72 uslova samo za ukidanje viznog režima. O Turskoj će EU raspravljati sutra, a diplomatski izvori su sedam dana tvrdili da će tada biti otvoreno poglavlje 33 o budžetskim pitanjima, što je deo dogovora Brisela i Ankare postignutog u martu ove godine. Čak i da se ovo poglavlje otvori, uprkos izmenjenoj situaciji u EU, u referendumskoj kampanji o izlasku ili ostanku Velike Britanije iz evropskih ormara je ispalo mnogo kostura. Nekoliko lidera, pa i nemačka kancelarka Angela Merkel, u nekoliko navrata su naglašavali da tursko pristupanje EU nije sada na dnevnom redu i da je to dugotrajan i otvoren proces. Osim toga, nemački parlament je doneo za Tursku „neoprostivu” odluku kada je ubijanje Jermena u Turskoj pre 100 godina proglasio genocidom.

Odlazeći britanski premijer Dejvid Kameron, nekada nepokolebljivi zagovornik turskog pristupanja EU, lobirajući za ostanak, rekao je da „Turska neće ući u EU do 3000. godine”. U tom trenutku nije mnogo razmišljao o dogovoru Turske i Brisela, jer mu je gorelo pod nogama. Oni koji su zagovarali „bregzit” plašili su Britance da će, ukoliko ostanu u EU, Veliku Britaniju preplaviti milioni Turaka ako Turska postane nova članica. Štampan je i poster na kome je prikazan britanski pasoš u vidu otvorenih vrata pored koga piše: „Turska (76 miliona stanovnika) ulazi u EU.”

Kada je Velika Britanija odlučila da napusti EU, Erdogan je rekao da je to tek početak i da će Brisel morati da se suoči sa još zemalja koje će želeti da napuste EU „ukoliko se nastavi s politikom dvostrukih standarda”. Turski predsednik je tada konstatovao da EU „odlaže napore Ankare da uđe u EU zbog islamofobije”. Erdoganu takva slika sigurno nije sinula pred očima tog trenutka, jer mu je to za 53 godine, koliko Turska sedi u čekaonici, već moglo pasti na pamet. To je izgovorio zato što se prvi put od osnivanja EU, na drugoj strani dogodilo nešto što je promenilo situaciju.

Samo nekoliko meseci posle dogovora sa Briselom milioni izbeglica koje Turska koristi za ucenjivanje i dalje plaše EU, ali sada tamo jednostavno više nema moći da se jedinstveno odgovori na tu pretnju. Brisel zapravo ne može da u dve tranše prikupi šest milijardi evra i prosledi Turskoj kako bi zadržala sve izgnanike na ulaznim vratima EU ili da otvori važna pregovaračka poglavlja kako Erdogan ne bi morao da raspisuje referendum i dobije odobrenje sunarodnika da obustavi pregovore sa EU.

(Biljana Mitrinović, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar