Čedomir Tasić iz Niša jedini kožuhar na jugoistoku Srbije

Foto: Beta

Čedomir Tasić iz niškog prigradskog naselja „Nikola Tesla“ ovog proleća proslaviće 70 godina bavljenja kožuharskim zanatom, a i danas svakodnevno šije kožuhe, jakne, bundice, šubare, patofne, ukrasne lisice.

Tasić kaže da mušterija ima manje nego pre 40 ili 50 godina jer ljudi odeću sada uglavnom kupuju u prodavnicama, ali ima i onih kojima su njegovi proizvodi potrebni, posebno od kada je ostao jedini kožuhar na prostoru jugoistočne Srbije Srbije, od Svilajnca i Negotina, sve do Preševa.

„Javljaju mi se uglavnom muzeji i kulturno umetnička društva da im izradim šubare i druge delove narodne nošnje. Izlažem i prodajem svoje proizvode na izložbama starih zanata u svim okolnim gradovima“, kaže on.

Zanat je počeo da uči u radnji svoga oca Novice kada je imao svega 12 godina, a sada ima pune 82 godine, dobrog je zdravlja, energičan i ambiciozan.

Prema njegovim rečima, ima ljudi koji vole da kupe ručno radjene proizvode od kože koji mogu da se nose više od 15 godina a da ne „popuste“ ni za milimetar.

I dan danas Tasić je veliki zaljubljenik u kožuharski zanat mada je kao dečak imao druge planove.

Kao jedan od najboljih djaka u rodnom selu Gornja Vrežina želeo je da nastavi školovanje u Nišu, ali kaže da je „sudbina umešala prste“.

„Krenuo sam sa drugovima da upišem nižu gimnaziju u Nišu, ali bio je rat i naišli su nemački avioni. Uplašili smo se i vratili kućama“, priseća se Tasić.

Takodje se priseća da ga je otac sačekao kod kuće rečima „šta ćeš tamo kad imamo dobar zanat i dobar vinograd?“, nakon čega je krenuo je očevim stopama.

„Radio sam nekada u radnji po ceo dan do ponoći, a posle ponoći je posao preuzimao otac. Prodavali smo robu i u Sloveniji, Makedoniji, Bosni. Puno smo radili, ali smo i dobro zaradjivali“, naglašava Tasić.

On ističe da je posle Drugog svetskog rata bilo nezamislivo da jedna svadba prodje bez naručivanja kožuha.

„Mladoženja je za taštu naručivao kožuh sa rukavima, a za strine i ujne bez rukava“, ističe Tasić.

Deda Čeda ili Čeda kožuhar kako ga svi u u niškom kraju zovu, za sada nema nikoga ko će naslediti u radnji.

Njegova dva sina i dva unuka krenuli su da se bave drugim poslovima, a već godinama ne uspeva da pronadje nikoga ko bi hteo da nauči kožuharski zanat.

„Zvao sam Udruženje zanatlija, tražio sam da mi pošalju dva momka da ih besplatno obučavam i da besplatno stanuju. Imali bi za šest meseci odličan zanat u rukama, ali niko se nije javio“, dodaje Tasić.

On ističe da je i dalje spreman da u sve tajne kožuharskog zanata uputi nekoga ko bi zaista voleo da se ovim poslom bavi.

„Posao je lep ali nije lak. Zahteva puno rada i strpljenja, jer koža prolazi dug put do gotovog proizvoda. Mora da se štavi, brusi, boji, masti i pegla pre nego što dodje do mašine za šivenje“ podvlači Tasić.

U iščekivanju nekoga ko bi krenuo njegovim stopama, Tasić i dalje vrlo rado odlazi na različite etno izložbe i sajmove starih zanata u Zaječaru, Aleksincu, Negotinu.

Ovih dana na izložbu starih zanata otputovaće do Bugarske.

Stari zanati u Srbiji, veruje Tasić, ponovo bi mogli da ožive samo kad bi država zanatlije oslobodila visokih poreza i doprinosa, kao i skupih pijačnih dažbina.

(Beta)

Ostavite komentar

Ostavite komentar