Petar Strugar: „Mi nismo anđeli” znao sam napamet

Više od 100.000 gledalaca pogledalo je novi domaći film „Jesen samuraja” Danila Bećkovića.

Foto: Youtube/Printscreen

Foto: Youtube/Printscreen

Reč je o komediji o Vladici, nekada perspektivnom sportisti, koji se po završetku karijere vraća u malo mesto u Srbiji gde se zaljubljuje u Snežanu, ali vezuje i za njenog malog sina. Dok se bori sa ličnim demonima i najzad odrasta, Vladica pronalazi svoj put samuraja željan da ostvari cilj i dokaže da i dalje može da bude šampion, makar u svom životu.

Tog Vladicu na velikom platnu oživeo je Petar Strugar (28), poznat po tumačenju lika Moše Marjanovića u dva filma i TV seriji „Montevideo” i Crnogorca Buda u hit komediji „Mali Budo”.

Nedavno je u Hrvatskoj završio snimanje TV serije „Prava žena”, a u razgovoru istakao je da se ne libi da ode na kasting za reklamu. A kada sebe gleda na velikom platnu, što ne voli, vidi samo greške i mane.

Koliko je Vladica iz „Jeseni samuraja” buntovnik bez razloga ili je samo mladić koji želi da bude prihvaćen?

Više je mladić koji želi da bude prihvaćen. On je socijalno zapušten, zapušten u odgoju, bez prave roditeljske ljubavi. Ceo život je proveo u sportu i van strunjača malo toga zna. Ali čak ni profesionalni i vrhunski sportista u manjim sportovima kod nas nema šanse da preživi samo od sporta. Zato Vladica mora svašta da radi da bi preživeo i da bi se bavio sportom koji voli.

On nema blizak odnos sa majkom, a sa ocem se takmiči. To je ono prirodno u muškarcu da pobedi svog oca i dokaže mu se?

Prirodno kod muškaraca je da se takmiči sa svojim ocem i da na kraju, kada se sve završi, dobije potvrdu od oca da je postao muškarac. Na Vladičin uspon i pad je uticao i njegov odnos sa majkom. I pored svog talenta, on je kao rastegnuta gumica, razapet je. Nije mogao dalje.

Vladica se zaljubljuje u Snežanu zbog klinca ili se kroz odnos sa njim vezuje za Snežanu?

Šta je starije – koka ili jaje? Dok sam gradio lik Vladice, smatrao sam da je podjednako važan odnos sa klincem i sa Snežanom. Oni su mu došli kao tračak nade, kao svetlo na kraju tunela.

Vaš lik u „Jeseni samuraja” je sušta suprotnost Budu iz „Malog Buda”, a kamoli Blagoju Marjanoviću u „Montevideu”?

Birao sam takve uloge jer su likovi drugačiji. Moja želja je da se glumom bavim tako što ću, bar dok sam mlad, birati različite junake, da raširim lepezu uloga koje igram.

Koji lik vas je najviše namučio?

Najviše obaveza sam imao oko „Jeseni samuraja”. Dosta sam radio i na Moši u „Montevideu”, ali je taj projekat trajao dugo. Imali smo dosta priprema i fizički smo se spremali za fudbal. U „Montevideu” mi je sve bilo jasno, nekad sam trenirao fudbal, pročitao sam „1.000 golova Moše Marjanovića” i ostalu literaturu koju smo dobili, upoznao njegove potomke i najviše se bavio onim što je napisano u scenariju. Karaktere iz „Malog Buda” vrlo dobro poznajem. Ali „Jesen samuraja” je bio veći izazov za mene jer je to baza emotivnih i iskustvenih podataka koje nisam imao. Nisam znao šta znači biti borac, šta je individualni sport, šta znači izlaziti na megdan nekome radi sporta, šta se tim ljudima dešava u glavama dok se bore, šta ih formira kao ličnosti. Morao sam da oformim tu bazu u sebi da bih mogao verodostojnije da iznesem lik.

Koliko vas je lik Moše iz „Montevidea” usmerio ka filmu?

Taj film je bio moj vetar u leđa. Dobiti takvu ulogu na početku karijere je sjajno, nešto što vam daje veliku afirmaciju.

„Jesen samuraja” je vaš drugi film sa rediteljem Danilom Bećkovićem. Čini se da se razumete na pogled?

Ja tačno znam šta on hoće. On tačno zna šta sam ja probao. Pogledamo se, klimnemo glavama i to je to. Nekad mi čak ni ne kaže šta je zamislio nego me samo pusti. Vrlo dobro se razumemo i zato volimo da radimo zajedno.

„Jesen samuraja” nas duhom i estetikom vraća na osamdesete. Kao glumcu koji je rođen 1988, šta vam je značio povratak toj noti?

Volim rok osamdesetih i umetnost tog vremena koje je bilo plodno i utoliko mi je vrlo značilo što „Jesen samuraja” ima taj prizvuk, taj miris. Bio sam vrlo zadovoljan kada mi je Danilo Bećković rekao da želi da radi film na tu notu. Kada mi je pustio pesmu „Poslednje igre leptira”, shvatio sam kakav šmek želi.

Ne krijete da su uzori vašeg filma u „Karate kidu” i „Džeriju Megvajeru”?

Naš film je obojen tim bojama. „Jesen samuraja” je više inspirisan filmom „Ratnik” sa Tomom Hardijem iz 2011, kada je i napisana prva ruka scenarija. Scenarista Dimitrije Vojnov voli da meša žanrove, iskustva i da nas voda kroz svoje priče.

Kako „Jesen samuraja” treba da utiče na neke nove klince?

Film nije za decu, već za tinejdžere, od 16 godina i starije. Film jasno šalje poruku da je ljubav najbitnija. Vrlo je jasno zbog čega Vladica nije vrhunski sportista, zbog čega nije ostvario velike rezultate i nije postao legenda. Gledajući film, vidi se šta i kako ne treba da se radi, i kako treba da se uči iz tuđeg iskustva.

Uskoro ćemo vas gledati u filmu „Stado” u režiji Nikole Koje. Kakva ovca je taj vaš junak?

Ja sam jedna ovčica (smeh), nisam čak ni crna. Premijera filma je 23. novembra, a nadamo se da će posle filma biti i TV serija. Moj lik u filmu je uveden više zbog te serije, ali ima svoju poentu. „Stado” je cinična kritika društva i današnjice, pogled na umetnost danas i ovde.

Igrali ste u rediteljskom debiju Dragana Bjelogrlića – „Montevideo”, a sada i u Kojinom. Kakav je Koja reditelj?

U „Jeseni samuraja” Koja mi je tumačio oca, a majku je igrala Vesna Trivalić. Tako je i u „Stadu”. Nas troje imamo divan odnos.

Sjajno je kad ste u situaciji da igrate sa glumcem čije ste replike znali napamet, koga vrlo cenite, i da s njim stanete u kadar. Film „Mi nismo anđeli” znao sam napamet.

Koja je divan reditelj, blag, zna šta hoće i kod njega nema trzavica.

(Ivan Aranđelović, Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Oznake