Život i smrt Napoleona Bonaparte

Na današnji dan 1769. godine rođen je Napoleon Bonaparta, jedan od najvećih zavojevača u svetskoj istoriji. 
Rodio se u gradu Ajačiju na Korzici, u advokatskoj porodici. 

napoleon

Visoko vojničko obrazovanje stekao je u vojnoj školi (Ecole militaire) u Parizu. 
U velikoj buržoaskoj revoluciji učestvovao na strani jakobinaca i Robespjera. Prvi put se istakao u jednoj vojničkoj akciji kod Tulona (1793.) 
U 24. godini života postao je general (1793.) 
1795. U Parizu ugušuje pobunu protiv Konventa. 
Napoleon je 27. marta 1796. preuzeo zapovedništvo francuske vojske u Italiji. Predvodio je uspešnu invaziju Italije. U bici kod Lodija dobio je nadimak „mali kaplar“, što je odražavalo njegovo prijateljstvo sa vojskom, od kojih je mnoge znao po imenu. Isterao je Austrijance iz Lombardije i pobedio je vojsku Papske države. Pošto je papa Pije VI protestovao zbog pogubljenja kralja Luja XVI Francuska se osvetila aneksijom dve male papske teritorije. Napoleon je ignorisao naređenje od Direktorijuma da maršira na Rim i da svrgne papu. Tek nakon godinu dana je general Luj Aleksandr Bertje zauzeo Rim i utamničio papu 20. februara 1797. Papa je u tamnici umro od bolesti. Napoleon je početkom 1797. predvodio svoju vojsku na Austriju. Austrija je nakon poraza bila prisiljena da moli za mir. Kampoformijskim mirom iz 1797. Francuska je dobila kontrolu nad severnom Italijom, Belgijom, Holandijom i Porajnjem. Tajnom klauzulom Mletačka republika je obećana Austriji. Napoleon je nakon toga krenuo na Veneciju i prisilio je na predaju. Venecija je prestala da postoji kao država 1797, nakon 1.000 godina nezavisnosti. Kasnije tokom 1797. Napoleon je organizovao mnoštvo teritorija u Italiji u Cisalpinsku republiku.
Serija vojnih uspeha bila je rezultat njegove sposobnosti da primenjuje enciklopedijsko znanje konvencionalne vojne misli na situacije u realnom svetu. To je on pokazao kreativnim korišćenjem artiljerijske taktike, pa je artiljeriju koristio kao mobilnu silu, koja je podržavala napredak pešadije. On je to ovako opisao „Ja sam se borio u šezdeset bitaka i nisam naučio ništa što pre toga nisam znao“. Slike savremenika koje pokazuju njegov glavni štab oslikavaju Šapov semafor, koji je prvi put korišćen 1792. Bio je majstor i špijunaže i obmane i imao je poseban smisao za to kada treba da udari. Često je dobijao bitke tako što je koncentrisao svoje snage, a da neprijatelj nije bio toga svestan. Za tu svrhu je koristio špijune da bi sakupio informacije o neprijatelju, a vešto je sakrivao raspoređivanje svojih snaga. U tom pohodu, koji se smatra njegovim najvećim pohodom Napoleon je zarobio 160.000 neprijateljskih vojnika, 2.000 topova. Za godinu dana Napoleonovog pohoda ostvario je najveće prodore po tradicionalnim normama 18. veka, a taj njegov pohod označavao je novu eru u istoriji ratovanja.
Zatim sa svojom vojskom prelazi u Afriku gde je u silovitom naletu porazio Egipatsku vojsku za tri nedelje (1799.) 
Iz Francuske mu stižu vesti o sve težem položaju Direktorijuma, pa tajno napušta trupe u Egiptu. 
Vrativši se u Francusku 9. novembra 1799.god. izvršio je državni udar i uveo konzulstvo. 
Novim ustavom, umesto Direktorijumu, vlast je predata konzulima, a Napoleon je kao prvi konzuil faktički imao vlast u svojim rukama, postavši neograničeni vladar. 
1802.godine izabran je za doživotnog konzula sa pravom da imenuje svog naslednika. Njegovoj neograničenoj vlasti nedostajala je još samo titula. 
Napoleon je sproveo nekoliko trajnih reformi u oblastima kao što su centralizovana administracija departmana, visoko obrazovanje, oporezivanje, centralna banka, zakonici, drumski i kanalizacioni sistem. Pregovarao je o konkordatu iz 1801. sa katoličkom crkvom pokušavajući pomiriti katoličko stanovništvo sa režimom. Proglašen je 21. marta 1804. građanski zakonik zvan Napoleonov kodeks ili Francuski građanski kodeks (Code Civil de Francais). Taj kodeks ima značaj do današnjega dana u mnogim zemljama.
U januaru 1804. Napoleonova policija je otkrila i sprečila pokušaj atentata na Napoleona. Atentat je bio sponzorisan od strane Burbona. Kao odmazdu Napoleon je poslao žandare da uhapse vojvodu Engjena u Badenu. Posle ubrzanoga tajnoga suđenja vojvoda je pogubljen 21. marta 1804. Pokazalo se da vojvoda nije bio povezan sa atentatom, ali Napoleon je iskoristio ceo incident da opravda ponovno uspostavljanje nasledne monarhije u Francuskoj sa njim kao carem. Teorija mu je bila da neće biti moguća Burbonska restoracija jednom kad se u ustavu nađe Bonaparta kao nasledna dinastija. Napoleon se krunisao 2. decembra 1804. u Bogorodičnoj katedrali (Notr Dam) u Parizu. Kada je papa blagoslovio kraljevske simbole i krunu, Napoleon je sam sebe krunisao, a zatim i svoju suprugu Žozefinu. U Milanskoj katedrali Napoleon je 26. maja 1805. krunisan krunom Lombardije kao kralj Italije.

Novac iskovan u vreme kada je Napoleon postao konzul (1803.-1804.)

Novac iskovan u vreme kada je Napoleon postao konzul (1803.-1804.)

1805.god. protiv njega je stvorena koalicija u kojoj su bile: Engleska, Švedska, Austrija,i Napulj. 
1805. god. pobedio je Austrijsku vojsku kod Ulma, a krajem iste godine postigao je veliku pobedu nad rusko-austrijskom vojskom kod Austerlica. 
1806.god. potukao je Prusku vojsku kod Jene I Auerštata a 1807.god. rusku vojsku kod Fridlanda, prinudivš ih na Tilzitski mir. 
1807. je izvršio kontinentalnu blokadu Evrope sa namerom da je odvoji od Engleske. U ratovima protiv Portugalije i Španije 1808.god. nije postigao veće uspehe. Pobedom nad Austrijskom vojskom kod Vagrama i Šenbruskim mirom 1809. obezbedio je prevlast Francuske nad večim delom kontinenta. 
1812.god. na čelu velike armije (500 000 vojnika), kreće na Rusiju. Uspeo je da zauzme Moskvu, ali je prinuđen na povlačenje. 
Ohrabrene ovim Napoleonovim porazom, evropske zemlje stvaraju novu koaliciju, i u bici kod Lajpciga 1813. nanose težak poraz francuskim trupama. 31.marta 1814.god. savezničke snage ulaze u Pariz i prisiljavaju Napoleona na abdikaciju.
Po Sporazumu iz Fontenbloa pobednici su ga izgnali na ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od italijanske obale. U Francuskoj su rojalisti preuzeli vlast i vratili na presto kralja Luja XVIII. Napoleon je bio odvojen od žene i sina, koji su bili pod austrijskom kontrolom. Osim toga nisu mu dodeljivali novce obećane po sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i glasine da ga nameravaju prognati na udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog toga je Napoleon 26. februara 1815. pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1. marta 1815. godine.
Luj XVIII je poslao 5. puk pod komandom Mišela Neja, koji je bio Napoleonov maršal. Taj puk je presreo Napoleona 7. marta 1815. godine. Napoleon se sam približio puku, sišao je sa konja i rekao vojnicima: „Vojnici Pete, vi me poznajete. Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da učini“. Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli „Živeo car“ i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20. marta 1815. godine i brzo je prikupio vojsku od 140.000 vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u periodu zvanom „Napoleonovih sto dana.“
Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. godine. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da pobegne za SAD.

Izgnanstvo i smrt
Napoleon je zatvoren i prognan na britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800 kilometara od Gvinejskog zaliva u južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815. godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa malom grupom pristalica diktirao je svoje memoare i kritikovao je one koji su ga zatočili. Bio je bolestan većinu vremena dok je boravio na ostrvu, sve do svoje smrti 5. maja 1821. godine. Njegove poslednje reči su bile „vođa armije“. Njegovo nasledstvo je podeljeno njegovim pristalicama, među njima i generalu Marbou, kojeg je zamolio da nastavi pisanje njegovih memoara. U svom testamentu tražio je da bude sahranjen na obali Sene, ali pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su 1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu u Domu invalida u Parizu. Više stotina miliona ljudi je od tada posetilo njegov grob.

Uzrok smrti
Uzrok njegove smrti je predmet brojnih sporova. Napoleonov lični lekar Frančesko Antomarši je naveo rak želuca kao uzrok smrti.U dnevnicima Luja Maršana, koji su štampani tek 1955. godine opisan je Napoleon u mesecima pred smrt. Ti opisi su naveli mnoge da zaključe da je Napoleon otrovan arsenikom. Arsenik se ne može otkriti u ishrani, ako se daje u malim količinama tokom dužeg vremenskog perioda. Paskal Kinc iz Strazburškog instituta za sudsku medicinu našao je da je u Napoleonovoj kosi nivo arsenika 7 do 38 puta veći od normalnog.
Časopis „Nauka i život“ (Science & Vie) angažovao je grupu istraživača da proveri tvrdnje o arseniku. Pokazala se slična koncentracija arsenika u uzorcima kose iz 1805, 1814. i 1821. godine. Šef toksikologije pariske policije tvrdi da bi Napoleon ranije umro da je arsenik bio uzrok smrti. Zaključci grupe koju je angažovao naučni časopis bila je da je Napoleon koristio tonik za kosu. Pre otkrića antibiotika arsenik se koristio za lečenje sifilisa. Zbog toga su se pojavile spekulacije da je Napoleon bolovao od sifilisa.
U maju 2005. godine tim švajcarskih doktora utvrdio je da je uzrok Napoleonove smrti bio rak želuca, koji je bio uzrok smrti i njegovog oca. Jedna opsežna studija iz 2007. nije našla dokaz o arseničkom trovanju unutrašnjih organa, koje bi izazvalo vidljiva krvarenja.

Zasluge
 – Napoleonu se pripisuje uvođenje koncepta moderne armije na principu regrutovanja. Posle njega to su učinile i druge države u Evropi. Nije on uneo mnogo koncepata u francuski vojni sistem. On je većinu pozajmio od prethodnih teoretičara, a realizaciju od prethodnih francuskih vlada. On je samo proširio ili razvio ono što je već postojalo. Korpusi su kao najveće jedinice zamenile divizije. Artiljerija je integrisana u rezervne baterije, a konjica je ponovo postala ključna formacija francuske vojne doktrine.

 -Napoleonov najveći uticaj je u načinu kako se vodi rat. Oružje i tehnologija se nisu mnogo menjali za vreme revolucionarnih i Napoleonskih ratova, ali strategija iz 18. veka je bila bitno restruktuisana.

 – Opsade su postale mnogo ređe, odnosno gotovo da nisu više bile značajne.
 – Pojavila se nova težnja ka uništenju neprijateljske armije, a ne samo njenom izmanevriranju.
 – Invazije neprijateljskih teritorija odvijaju se na širem frontu, pa se pojavljuje niz strateških mogućnosti koji rat čine skupljim, ali i odlučnijim
 – Poraz je sad značio mnogo više nego gubitak izolovane enklave. Gotovo kartaški mir je označavao pojavu u kojoj su se ispreplitali nacionalni napori, sociopolitički, ekonomski i militaristički u veliki sukob.

 – U Francuskoj se smatra da je Napoleon okončao razdoblje bezvlašća i nereda, a njegovi ratovi su služili izvozu revolucije u ostale delove Evrope. Pokreti nacionalnog ujedinjenja, posebno u Italiji i Nemačkoj i uspon nacionalne države možda su bili uzrokovani Napoleonovom vladavinom tim teritorijama.

 – Napoleonov kodeks je prihvaćen u velikom delu Evrope i ostao je na snazi i nakon Napoleonovog poraza. Napoleon je za sebe rekao „Moja prva slava nije u tome da sam pobedio u 40 bitaka… Vaterlo će izbrisati pamćenje svih pobeda… Ali ono što nitko neće uništiti i što će večno trajati je moj građanski kodeks“. Profesor Siter Langeviše sa univerziteta u Tibingenu smatra da je kodeks revolucionarni projekt, koji je potakao razvoj buržoaskog društva u Nemačkoj razvijajući pravo na svojinu i prekidajući sa feudalizmom. 

Prva strana Civilnog Kodeksa

Prva strana Civilnog Kodeksa

 – Napoleon je zaslužan za reorganizaciju Svetog rimskog carstva, koje se sastojalo od više od 1.000 entiteta. Napoleon je to sveo u 40 država, koje su postale baza Nemačke konfederacije i budućeg ujedinjenja Nemačke 1871. godine.

Kritičari Napoleona smatraju da je zaslužan za veliki broj mrtvih u Francuskoj. Oko 6 miliona Evropljana je umrlo, Francuska je izgubila kolonije i bila država u bankrotu. Smatraju da je Napoleon Francusku pretvorio u drugorazrednu državu. Ponekad se tvrdi da je Napoleon inspiracija za kasnije autokrate. Napoleon je odbijao sve ponude evropskih vlada za kompromisima. Prihvatao je samo predaju.

Porodični život
Napoleon Bonaparta ženio se dva puta. Njegova prva žena zvala se Roz de Boarne, poznatija pod nadimkom Žozefina (ovaj joj je nadimak dao sam Napoleon, koji je imao običaj da svuda nameće svoju volju, pa i u izboru imena odraslih ljudi).

Žozefina

Žozefina

Ona je iz prvog braka imala dvoje dece, ali sa Napoleonom nije više mogla da ih ima. Zato se on, na nagovor Talerana od nje razveo 1810. i oženio Marijom Luizom Habzburškom, kao znak saveza sa Austrijom. S njom je dobio sina, poznatog pod imenima Napoleon II Bonaparte i Vojvoda od Raštata. Nakon poraza Napoleona 1814, nikada više nije video ni ženu ni sina, koga je zvao Orlić.

Zanimljivosti
 – Veliki kompozitor Ludwig van Beethoven bio je oduševljen Napoleonom i njegovim uspesima u Francuskoj revoluciji, tako da je jednu od svojih simfonija nazvao Bonaparte. Nakon što se Napoleon proglasio carem, razočaran je pocepao napisanu posvetu i simfoniju nazvao Eroica. 

 – Bio je nemiran, nesiguran i nikad zadovoljan. Imao je felinogobiju, strah od mačaka, i puno energije. Bilo mu je dovoljno desetak minuta spavanja da sakupi snagu.

 – Mišljenje je da je Napoleon bio niskog rasta, pa je čak i jedan austrijski psiholog po njemu nazvao Napoleonov kompleks, kompleks manje vrednosti od kojeg pate niski ljudi. No visina od 1,68 m bila je malo viša od prosečne visine jednog Francuza u 19. veku. Ipak pošto je stalno imao ličnu pratnju vojnika koji su bili visoki 1,80cm svima se činilo da je on veoma nizak.

 – Ženio se dva puta ali je imao niz ljubavnih afera. Sa nekoliko ljubavnica je dobio decu ali neke nije priznao. Napoleonova prva žena Žozefina se nije nakon razvoda preudala. Drugi put se oženio Marijom Lujzom austrijskom princezom, koja mu je podarila naslednika Napoleona III. Marija nije otišla sa njim na Svetu Jelena kada je prognan, nego se preselila u Parmu gde se upustila u ljubavne afere.

 – Pohod na Egipat smatra se njegovim vojnim neuspehom ali ipak sa njegovom vojskom su u Egipat krenuli i naučnici, pisci i istračivači. Jedan od tih stručnjaka francuski naučnik Šampolion je 1882. godine dešifrovao hijeroglifsko pismo pomoću kamene Ploče iz Rozete. Ljudi su dugo mislili da je Napoleonova vojska uništila Sfingi lice, ali je kasnije utvrđeno da je njeno lice bilo uništeno mnogo pre dolaska Napoleonove vojske.

Ostavite komentar

Ostavite komentar