Bolje da je u kladionici nego da se drogira?

Danas je sve češća pojava da se čak i veoma mlade osobe klade u sportskim kladionicama, nekada zajedno s roditeljima, a nekada i bez njih, ali s njihovim znanjem i odobrenjem. Nekad se desi i da roditelji s preteranom blagonaklonošću gledaju na jednu potencijalno opasnu aktivnost.

Foto: Hahanriji/Pixabay.com

Foto: Hahanriji/Pixabay.com

Naime, nije redak stav roditelja da je bolje da se dete kladi nego da se drogira. Nećemo se upuštati u priču o tome šta je od ove dve stvari „bolje“ ili „gore“, ali nije loše znati da klađenje nije toliko bezazlena aktivnost kao što na prvi pogled može da izgleda – o tome svedoči činjenica da raste broj mladih, uključujući i one još uvek u osnovnoj školi, koji dospeju na lečenje od bolesti zavisnosti, u ovom slučaju zavisnosti od kocke.

Koliko god „naivno“, „zabavno“ i „bezazleno“ izgledalo, klađenje jeste jedan oblik kockanja. Može da zavara to što je za klađenje na ishod neke utakmice potrebno (mada ne i stvarno neophodno, ima i onih koji „lupe, pa šta bude“) izvesno poznavanje sporta i sportista, ali u tome koji će tim pobediti postoji i dobar udeo sreće i drugih okolnosti koje se ne mogu predvideti, tako da je klađenje ipak dobrim delom igra na sreću.

Ako je klađenje nešto što se radi povremeno, i pod nadzorom odraslih (po mogućnosti, onih koji se sami ne klade opsesivno, već im je to tek povremeni izvor zabave), mališani od toga neće imati štete, samo će provesti neko vreme u kladionici s tatom, ređe mamom. Međutim, ako je dete redovan „gost“ kladionica (po zakonu, maloletnici ne bi smeli da se bave klađenjem, ali se zakon ne poštuje uvek, plus nije nemoguće nagovoriti nekog starijeg da uplati tiket), tu već nastaju problemi.

Nekad se dobije, nekad izgubi, kako to već biva; ako dobijete, želite da dobijate još i verujete da vas je krenula sreća; ako izgubite, želite da povratite izgubljeno, a dobijenog novca vam u svakom slučaju nikad neće biti previše… Prava zaraza, koja nekad dovede do toga da dete za klađenje ne koristi samo džeparac koji dobije od roditelja, već počne i da se zadužuje (nekad i kod osoba koje dugove neće lako oprostiti), da krade, prodaje stvari iz sopstvene kuće… A roditelji misle da se dete samo malo zabavlja, i da je bolje da je u kladionici nego na ulici, gde bi mu se ko zna šta moglo desiti. I tako dok ne saznaju šta sve njihov mališan radi ne bi li došao do novca za klađenje, i da je postao zavistan od klađenja. Postoji lečenje od toga, uglavnom se primenjuje grupna (porodična) terapija, i ona daje dobre rezultate, ali je svakako bolje sprečiti nego lečiti.

Ovaj tekst je laički; stručnjaci bi mogli da daju mnogo preciznije informacije o ovom problemu. Ipak, nadamo se da će i ovakav tekst navesti roditelje da se malo zamisle nad tim koliko je klađenje bezopasna stvar, naročito za veoma mlade osobe, koje bi želele sve odmah i sad (računajući i gomilu para), a nemaju takvu kontrolu nad svojim postupcima koja se tek s godinama i iskustvom stekne.

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Misko

    Čak je i droga bolja od kladionice. Tu bar umireš pod dejstvom hemije koja ti menja svest, a u kladionici mozak odumire po slobodnom izboru. Ništa gore od zombi fizionomija koje se muvaju oko kladiionice. Ko da prolazim pored srednjovekovne mentalne ustanove…

  • Radomirka Gavrić

    Moje čvrsto ubjeđenje je: ni kladionica, ni droga! Umjesto toga: sport, čist vazduh, šetnja u prirodi, druženje sa vršnjacima i roditeljima. Naravno, i knjige primjerene uzrastu, dakako i internet, u razumnoj mjeri.

Ostavite komentar