Priznati detetu da ste pogrešili

Greške prave svi, i odrasli i deca, i mladi i stari, i samci i roditelji. Ono što je veoma bitno u komunikaciji s detetom, i što veoma doprinosi njihovom pravilnom razvoju kao ličnosti, jeste to da roditelj ume i voljan je da prizna svoju grešku.

Foto: elementus/Pixabay.com

Foto: elementus/Pixabay.com

Nekada na decu dreknete iako vam ništa nisu skrivila, nervozni ste, a ona vam nekim postupkom dodaju na to. Nekada vas deca baš razbesne – to je potpuno normalno, deca u nama izazivaju snažne emocije, i one lepe i one manje lepe. A nekada i preterano odreagujete, kaznite dete mnogo više nego što bi bilo u skladu s „prestupom“. Tada je jako bitno priznati grešku i izviniti se zbog nje.

Mnogo je onih koji nisu u stanju da priznaju da su pogrešili i da se izvine zbog toga, već se „prave blesavi“, gledaju da grešku nekako zabašure, pretvaraju se da se ništa nije desilo… To dobrim delom potiče iz detinjstva, kao nešto naučeno od roditelja koji takođe nisu imali običaj da priznaju da su pogrešili, već bi se automatski branili ako im neko skrene pažnju na grešku, ili pokušavali da sve „gurnu pod tepih“. Deca gledaju i deca pamte.

Nekada preoštru kaznu ne prepoznaju kao takvu, već zaključe da je ono što su uradila (prosula mleko, na primer) zaista jako, jako loše, pa se onda boje da uopšte uzimaju mleko u ruke ili razviju odbojnost prema njemu. A nekada postupak roditelja prepoznaju kao pogrešan – i onda od roditelja uče šta se radi kad se pogreši. Brani se, nemoj ništa da priznaješ; ako te optuže, optuži i ti njih za nešto, i potrudi se da budeš glasniji od njih. Ili nestani iz kuće na neko vreme, u nadi da će se osoba koju si povredio greškom nakon izvesnog vremena smiriti, i neće se više ljutiti na tebe. Ili… Nije roditeljski uticaj jedini kome su deca izložena, ali nesumnjivo postoji, i jako je bitan. U mnogo čemu, deca postanu ogledalo svojih roditelja, i to ogledalo koje saopštava neulepšanu i neretko neželjenu istinu.

Svakako da nije lako priznati grešku. Još je i teže to učiniti pred svojim detetom, kome su, dok je malo, roditelji čitav svet, i čvrsto veruje u njihovu nepogrešivost, u to da stvari treba da se rade onako kako ih oni rade i nikako drugačije. Ali je i veoma bitno to učiniti, kako biste mu sopstvenim primerom pokazali ne samo kako se treba ponašati nakon što se greška napravi već i da je ljudski grešiti, da se to svima dešava, i da vas drage osobe vole i nakon što pogrešite.

To priznavanje grešaka može da ode i korak dalje, u zajedničko odvikavanje od nekih loših navika (krckanje prstima, škrgutanje zubima, grickanje noktiju, kasnije pušenje…). Takvo zajedničko odvikavanje je deci velika pomoć, a roditeljima daje izuzetnu motivaciju da im zaista uspe, jer se ne radi više samo o njihovoj lošoj navici već i o velikoj pomoći njihovom voljenom detetu.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Dalibor Pertonić

    Šta ćemo onda sa Deda Mrazom, kad roditelj laže dete od njegovog rođenja do recimo 12-13. godine i onda odjedanput kaže da taj „čika sa belom bradom“ ne postoji. Naravno, očekujete kao roditelji da vam deca i dalje veruju.

Ostavite komentar