Savezništvo s detetom

Može se desiti da vam je za neku akciju potreban saveznik; to neretko može da bude i vaše sopstveno dete (zavisi o kakvoj se akciji radi, naravno). Savezništva između dece i roditelja nisu nikakva retkost, samo što treba obratiti pažnju na to da ima i dobrih i loših savezništava. Na šta konkretno mislimo?

Foto: Lokigrl616/Stockvault.net

Foto: Lokigrl616/Stockvault.net

Nekada se pojavi potreba da se obavi određen zadatak. To može biti nešto relativno jednostavno, kao što je kompletno čišćenje stana (nismo rekli da je zadatak i fizički lak). Tada, kako ne biste „krepali“ od posla, ako ne možete ni sa kim drugim (suprug vam je, recimo, na poslovnom putu, a vama se dopada ideja da ga dočeka cakum-pakum sređen stan), možete sklopiti neku vrstu saveza s detetom i podeliti obaveze oko čišćenja. Prednost ovakvog saveza nad tim da detetu samo zadate spisak obaveza jeste što se ono tada oseća kao punopravni učesnik u „misiji“, a ne samo kao neko ko izvršava naređenja, to jest, obavlja dosadne poslove, pa će se s više energije i entuzijazma prihvatiti posla. Ovo je dobra i zdrava vrsta savezništva: sklopi se onda kada je nešto potrebno obaviti i nestane samo od sebe kada je zadatak izvršen.

Nažalost, postoji i ona druga, veoma ružna vrsta savezništva. Ono se, u suštini, ne sklapa za nešto, već protiv nečega ili, još češće, protiv nekog. Najtipičniji i najružniji primer ovakvog savezništva jeste savez između jednog roditelja i jednog deteta, a protiv drugog roditelja. Na primer, ćerka postaje mala mamina drugarica koja joj uvek drži stranu, a oca omalovažava, ili sin postaje tatin mali drugar koji se u svemu trudi da ugodi ocu – a u takvim situacijama to često ispadne ponižavanje majke.

Ova druga vrsta saveza se veoma loše odražava na sve učesnike. Dete je opterećeno nečim čime dete ne bi smelo da bude opterećeno (odrasli sukob koji imaju treba da reše između sebe, a ne da iskorišćavaju decu kako bi povredili jedno drugo), govori mu se da mu onaj drugi roditelj ne treba i da se na njega ne može osloniti, da nije dobar ni za šta. Tada dete s jedne strane želi da pomogne roditelju savezniku, za koga oseća da je na neki način ugrožen, a s druge strane mu nije sasvim jasno kako bi trebalo da se postavi prema izopštenom roditelju, koga ipak voli i čiju ljubav ipak želi.

Izopšteni roditelj je, naravno, povređen time što je njegovo sopstveno dete okrenuto protiv njega i što s njim ne može imati normalan odnos, a ni roditelj saveznik u suštini ne dobija ništa pozitivno – samo rastura sopstvenu porodicu i svom detetu uskraćuje nešto što mu ne bi smelo biti uskraćeno, a to je primanje ljubavi i pažnje drugog roditelja.

Dakle, savezništvo s detetom, da ili ne? Ako je to privremeni savez kako bi se obavio neki pozitivan zadatak (povređivanje ma koga, ma zbog čega, ne može biti pozitivno, a uključivanje deteta u takvu igru je prljavo i sramotno), apsolutno da. Međutim, ako je to savez protiv nekoga, apsolutno ne – zarad dobra svih, a najviše zarad dobra samog deteta.

Ostavite komentar

Ostavite komentar