Iskušavanje žene vodi u tragediju

Pišem komad „Anselmo” koji će naredne godine biti premijerno izveden na Jesenjem pozorišnom festivalu na Međavniku. Ja bih ga i režirao. Predložićemo saradnju Ateljeu 212, gde bismo predstavu posle premijere najpre izvodili – rekao je reditelj Emir Kusturica otkrivajući za „Politiku” svoje nove umetničke planove. Sa umetnikom svetskih okvira razgovarali smo na Mećavniku gde je proteklog vikenda zaživeo prvi po redu Jesenji pozorišni festival čiji je domaćin upravo Emir Kusturica. Organizacijom Jesenjeg pozorišnog festivala, uz zimski Kustendorf, prolećni Sajam knjiga i letnji muzički festival Boljšoj, Kusturica je zatvorio godišnji ciklus festivala.

Foto: Beta

Foto: Beta

– „Anselmo” je zapravo muško ime. Reč je u stvari o epizodi iz „Don Kihota”. To je divna priča o dva velika prijatelja od kojih se jedan oženi, a drugi ostane sam. Ovom koji se oženio đavo ne da mira, pa počinje da iskušava svoju ženu. Zove svog prijatelja da vidi da li bi možda žena podlegla njegovim čarima. Prijatelj odbija, odbija, na kraju pristane… U međuvremenu dolazi do čudne situacije, oženjeni prijatelj ljuti se na drugog i onda stvar odlazi u drugom pravcu. Sve što je on želeo, pretvorilo se u priču koja se završi tragično, ali je ceo obrt vrlo zanimljiv – objašnjava reditelj.

Emir Kusturica, reditelj kultnih filmova „Otac na službenom putu”, „Podzemlje”, „Dom za vešanje”, malo se do sada ogledao u pozorišnom izrazu. Kakvo je, zapravo, njegovo teatarsko iskustvo, pitali smo Kusturicu.

– Imam jedno iskustvo u pozorištu. Bilo je to u Parizu kada sam radio adaptiranu verziju „Doma za vešanje” gde je zapravo ono što je trebalo da se zove opera bilo nešto između brehtovskog teatra, mjuzikla i opere. Mislim da je u osnovi to jedan te isti posao, posebno kada se pogleda sklonost ka apstrakciji. Pozorište trpi svaku vrstu apstrakcije, ono može da bude dovedeno čak i do ovih savremenih pokušaja da se ne uradi ništa. Odnosno da se političkim stavom, ili ovo što radi Frljić, da se zafrljičiš i da iz ništa napraviš nešto. Ili da koristiš svetove i da ih rušiš na bini. Dakle, to je ogromno polje koje za razliku od filma ima obavezujuću uslovnost apstrakcije, iako se i ono meša sa iskustvom onoga što je karakteristično za film, a to je dokumentarnost – kaže naš sagovornik. A onda dodaje:

– Film, po mom, mišljenju mora da ima neko svoje izvorište i u njemu stablo mora da raste od korena prema nebu. Mislim da je u pozorištu moguće da se sve stavi naopačke i da bude prihvatljivo. E, sada pozorište je kao i svaka umetnost danas pod velikim pitanjem. To je jedna od ideja započeta još od davnina koja se završila kod Marine Abramović. Način izražavanja je promenjen i nema nijedno pravilo, kao što, recimo, ljudski život treba da ima samo jedno pravilo, a to je da bude uspešan. Tako da je ta bazična estetika u kojoj se sklapa uslovnost scene, pojave, teksta u razumevanje, i u pozorištu i u filmu praktično iz istog izvora.

Na otvaranju Jesenjeg pozorišnog festivala Emir Kusturica rekao je, pored ostalog, da „živimo u vremenu kada svi rade sve i kada se, vrlo često, neuki ljudi bave filmom i pozorištem”. Zamolili smo da da nam pojasni ovaj stav.

– Nisam mislio na pozorište, već na umetnost uopšte, zato smatram da mladi ljudi treba da uče zanat. Na filmu se neprestano pojavljuju ljudi koji to rade prvi i najčešće poslednji put. Mi još uvek imamo mlade autore koji veruju u svoju autorsku karijeru, ali film je potpuno napadnut, budući da se umnogostručio, kao i svi oblici ljudskog delovanja. Kada se poveća obim, čovek izgubi smisao za kvalitet, tako je i na filmu. Budući da se u međuvremenu ogroman broj filmova nametnuo, nametnula se i proizvodnja i onda u najvećoj meri filmove rade ljudi koji nisu naučeni svom zanatu. Mislim da i pozorište trpi sličan nedostatak ne samo kod nas, govorim u svetskim okvirima. Pa se javljaju najeksperimentalnije scene, što bi neko rekao: kad nemam ništa pametno da radim, onda eksperimentišem. Sve je formatirano da jedno drugo ukine i da jednostavno iščezne. Da postane deo naučne kulture koja diktiraju ova mala pomagala, odnosno računari – napominje Kusturica. A zatim dodaje komentar:

– Mi se u stvari borimo za nešto što je održivo u onom smislu u kojem je uzgoj organske hrane težak i skoro nesavladiv, ali moguć. Odnosno, svet je toliko otrovan kada uzmemo tu paralelu, a tehnologije su do te mere smanjile tu ideju o umetničkom postupku i zanatu da su ovakvi festivali i odluke izraz te potrebe da se nekako ti satovi vrate na svoje mesto. I da u budućnosti kada bude izbor, ta klasična umetnost ili umetnost koju mi znamo ne propadne do kraja, nego da ostane da se bori sa tim čudima.

U„drvenoj” Kusturičinoj oazi sve funkcioniše kako treba, da je pored umetničkog dara i te kako i dobar domaćin.

– Izgubio sam svoju zemlju i onda sam tvrdoglavo odlučio da napravim sve ovo što sam napravio. A ideološko neslaganje se pretvorilo u takozvane krvave optužbe koje ne stoje. A da one ne stoje vidi se u činjenici kako živim i šta radim. Tako da je ovo nastalo kao reakcija na gubitak zavičaja. I ovo jeste moj zavičaj – tvrdi Kusturica.

Putin – krajnje značajna pojava

Neposredno pre početka Jesenjeg pozorišnog festivala Emir Kusturica boravio je u Moskvi gde mu je ruski predsednik Vladimir Putin uručio Orden prijateljstva za izuzetan doprinos učvršćivanju prijateljstva naroda, za popularizaciju ruskog jezika i kulture u inostranstvu.

– Ta nagrada je izraz prijateljskog akta. S druge strane, postoje razni centri koji me optužuju zbog toga. Zaista, mislim da je pojava tog čoveka u ruskoj istoriji, ali i istoriji čovečanstva, posebno na početku ovog veka, krajnje značajna. Značajna jer jedan svet ne može da sprovodi sve što hoće i sada se već vidi da se taj svet koriguje. Pa i po toj neviđenoj logici, odnosno pobedi jednog čoveka koji se podvukao ispod radara i kojem Si-En-En nije mogao da uništi političku karijeru. Sada je već izvesno da pet, odnosno osam godina neće biti rata između Amerike i Rusije. A ako je išta vredelo, vredelo je to.

(Borka Golubović-Trebješanin,Politika)

Ostavite komentar

Ostavite komentar