Marina Abramović: Deca bi me samo sputavala u karijeri

Poslednjeg dana novembra, Marina Abramović slavi 70. rođendan, a povodom njene autobiografije koja će se pojaviti na jesen, nemački magazin „Špigl“ objavio je veliki intervju sa oviom umetnicom.

Foto: Youtube/Printscreen

Foto: Youtube/Printscreen

Ambramovićeva kaže da bi volela da doživi stotu, a da proslavu 70. rođendana planira u društvu 300 zvanica u njujorškom Gugenhajm muzeju, i to plesom oko šipke, koji još uvek vežba.

„Ako neko ima 70 godina, treba da bude svestan da je svakog dana bliži smrti,“ kaže Abramovićeva koja je zbog brojnih obaveza prošle godine vreme provodela na oporavku u Indiji.

„Prošle godine stalno sam bila u neverovatnom strahu da nemam dovoljno vremena da uradim sve što želim. Pošto sam radila kao luda, krvni pritisak mi je bio toliko visok, da sam mislila da cu dobiti moždani udar. Onda sam otišla u Indiju, gde sam provela mesec dana u zatvoru koji zovu Sanatorijumom. Ne možete otići, daju vam vrlo malo hrane i stalno ste gladni. Samo smo radili vežbe disanja. Bilo je odlično,“ priča umetnica performansa.

Marina je svojevremeno izjavila da kada dođe vreme, biće sahranjena na tri mesta: u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku.

„Otkako su mi roditelji umrli, odustala sam od te ideje. To (Srbija) nije zemlja koju ja poznajem. Ja se ne osećam ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam Eksjugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema,“ izjavila je Abramovićeva „Špiglu“, a prenosi b92.

Iako joj je izadavač skrenuo pažnju da zbog objave autobiografije ne bi trebalo da iznosi detalje iz života, Marina se u intervjuu osvrnula na vreme koje je provela u bolnici zbog loše dijagnoze lekara, na život sa majkom do svoje tridesete godine, opisujući život u doba komunizma u Jugoslaviji, nomadski život u kombiju sa svojim umetničkim i tada životnim partnerom Ulajem.

„Ja radim. Ja ne mogu poslati sliku, ja šaljem sebe. Kad sam živela u Jugoslaviji, sanjala sam da jednog dana vidim svet. Da je sada ovde svemirski brod koji će da me vodi u drugu galaksiju – odmah bih krenula. Toliko sam radoznala. Prošle godine mislim da nisam provela više od 20 dana u Njujorku. Na aerodromu ponekad mislim odakle je došao moj kofer. Ne znam da li bih mogla negde da se skrasim. Osim toga, nemam muža, porodicu, potpuno sam slobodna.“

Abramovićeva je još u mladosti odlučila da ne bude majka, pa se triputa podvrgla kiretaži, jer je ubeđena da bi deca bila pogubna za njen rad.

„Jedna osoba može imati ograničenu količinu energije u telu, a ja želim da je delim s drugima. To je moje viđenje života. To je razlog zašto žene iz sveta umetnosti nisu uspešne kao muškarci. Ima mnogo talentovanih žena. Zašto su muškarci na važnim pozicijama? Jednostavno: ljubav, porodica, deca – sve ono što žena ne želi da žrtvuje,“ objašnjava.

Ona smatra da su njena deca njeni studenti, i da dok drugim ženama deca menjaju život, njoj je život promenila publika nakon retrospektivne izložbe u MoMa muzeju 2010.

„Ljudi obično dođu da vide nešto i onda odu. Međutim, u 21. veku nemaju želju da gledaju pasivne stvari. Žele da budu deo nečega, da nešto iskuse, osete povezanost s drugima,“ priča Abramovićeva.

Prema njenim rečima, ljudi koji dolaze, moraju da predaju svoj telefon, kompjuter, sat, i dobijaju slušalice koje prikrivaju sve druge zvukove, što predstavlja trenutak transformacije: od posmatrača do učesnika, što ih često zbuni jer nikad nisu čuli pravu tišinu.

„Moja publika je zaista veoma mlada – većina je u dvadesetim. Rade vrlo jednostavne stvari. Onda dobiju jednostavne zadatke – stani, sedi, lezi. Onda broje zrna pirinča i sočiva. Potpuno zanimljivo: pošto, baš kao što brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, tako se bavite i svojim životom.“

Zbunjeni novinar „Špigla“ zatražio joj je da mu objasni tu metaforu:

„U pocetku se zabavljate. Onda ste potpuno frustrirani jer ih ima previše. Onda ćete biti besni. Izgubićete koncentraciju i poludeti. Ali kad prođete kroz sve te faze i počnete pravilno da dišete, vaš um se stabilizuje i dobijate rezultate. Ako uspete da brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, ovladali ste životom. To je upravo to: disciplina, samokontrola, koncentracija,“ uputila je novinara.

Ona kaže da je u performansu važno biti koncentrisan i ne razmišljati o vremenu, jer u suprotnom vaš umetnički rad propada pred očima publike, jer za razliku od pozorišta, u performansu život je pravi.

Njen umetnički performans u kojem nepomično sedi i zuri u oči osobe koja sedi preko puta nje, pokušavajući da oseti energiju i emocije te osobe, bio je nešto najteže što je radila.

„Pripremala sam se za to godinu dana. Ljudi ne razumeju šta znači kada se ne pomeraš tri meseca. To je pakao. Ranije sam morala da promenim sopstveni metabolizam. Samo noću sam pila vodu, da danju ne bih morala da idem u toalet, nisam ručala, samo sam malo doručkovala i jela laganu vegetarijansku večeru. Na to sam morala da navikavam svoje telo. U 62. to je bilo vrlo teško,“ ispričala je umetnica.

Ona priznaje da zbog umetnosti gladuje, jer je telo ono što treba da pospremamo, a ne stan.

„Moj lekar kaže da su mi i krv i unutrašnji organi mnogo mladi. Verujem da je to zato što toliko volim život, volim ljude. Moja majka je bila vrlo aktivna žena. Penzionisala se u 62. i u 86. umrla užasnom smrću od potpune demencije. Promenila je život od aktivnog do potpuno pasivnog. Ja ću da umrem radeći, a ne dok sedim ispred glupog TV-a. Ljude ubija penzija.“

Zato, kako kaže, ne pije alkohol, ali je slaba na čokoladu, uživa u ranim jutrima i energiji Njujorka.

„Morate da budete u Njujorku, a onda napustite grad i ponovo mu se vratite, jer vas u suprotnom pojede. Da li znate da je celi taj grad napravljen od granita? Da mu ništa ne pobegne. Probudite se ujutro i radite kao ludi i onda sledećeg dana isto tako. To se nikad ne završava. Svi žive u toj buci.“

Ipak, kaže da ne bi volela da umre u Njujorku, kao starci koje ljudi smatraju prljavim, već u nekom mansatiru u Indiji, uz crvene pande i tišinu.

„Za mene, to nije prostorni mir oko mene, nego mir uma. Ako uspete da uđete u taj misaoni prostor, to je prava tišina. Divni Tibetanci imaju reč za to – zovu ga “bićem kao takvim“. To znači da je prazno, ali prepuno značenja. To nije praznina bez sadržaja. Kada dostignete tu mentalnu tišinu, dobijate priliku da razumete smisao života. To je tišina za mene. Ali to nije lako,“ rekla je Marina Abramović za „Špigl“.

(Tanjug)

Ostavite komentar

Ostavite komentar