Mešanje roditelja u brak svoje dece

Volite vi svoje roditelje. Poštujete (ili makar znate da bi trebalo da poštujete) roditelje svog supruga ili supruge. Ljubav i poštovanje su jedno, a koliko treba roditeljima (vašim i/ili njegovim/njenim) dopustiti da se mešaju u vaš brak je nešto sasvim drugo, iako može izgledati kao da nije, naročito iz roditeljske perspektive.
Naime, mnogi roditelji su skloni da počnu s pitanjima o vašoj vezi (kasnije vašem braku), pa sa sugestijama, s iznošenjem svog mišljenja kao apsolutne istine, pa sa sve intenzivnijim sugestijama… Vama i vašem partneru sve to može vrlo brzo da dojadi, osim ako niste s osobom još uvek zavisnom od roditeljskih saveta, ili ako vi niste takva osoba. Opet, kada se pobunite i "zarežite" na roditelje, može se desiti da čujete kako vam oni samo najbolje žele, pa i da ste nezahvalni što nećete da ih poslušate. Pošto se o roditeljima radi, osetite krivicu kad čujete tako nešto. Postanete nesigurni šta bi trebalo da preduzmete i koliko je ko tu u pravu.
Svakako da treba saslušati i mišljenje roditelja (osim u nekim patološkim slučajevima), ali u principu, u vašem bračnom životu vaši roditelji treba da imaju slično mesto kao i druge odrasle osobe koje volite i uvažavate. Dakle, saslušaćete njihovo mišljenje, nekad ćete odgovoriti na njihova pitanja – ali ćete nekad i da ih zaustavite u komentarima povezanim s vašim brakom i porodicom i nećete uvek (ili čak ni često) postupiti po njihovom savetu, nego ćete svoj bračni život ipak voditi onako kako vi mislite da treba. Vaš je život, vi treba i da ga živite.
U principu, vaši roditelji vam zaista misle najbolje, ali su često skloni da i u vašu vezu unesu sopstveno raspoloženje, stavove, ambicije, predrasude… I da pokušavaju da vas nagovore da živite svoj bračni život onako kako oni veruju da je trebalo da žive svoj. Definitivno nemaju pravo da to traže od vas, tako da ne treba da osećate grižu savesti samo zato što svoj život vodite onako kako vi želite.
Jednom kada dobijete decu, dobro je, ako je moguće, imati nešto veći stepen tolerancije prema svojim roditeljima, pošto će biti potrebno da se razviju odnosi između unučića i njihovih baka i deka. Ovo je najviše potrebno zbog dece, kojoj bi trebalo omogućiti da uživaju u ljubavi s vašim roditeljima, čak i ako vas vaši ili roditelji vašeg supruga ili supruge povremeno jako nerviraju.

Pogledajte komentare (2)

2 komentara

  • Sonja Andrić

    Da li treba da se mešaju, recimo, u ovom primeru: bračni par i dvoje dece. Deca mršava, pokvarenih zuba, ne peru ruke posle upotrebe WC-a, psuju. Pola garderobe na podu, ostala sva izmešana i izgužvana nagurana svuda. Smrad smeća iz stana se oseti na stepeništu zgrade. Frižider pun buđi i pokvarene hrane, isto u šerpama van frižidera. Da li majka tog muža treba da se meša?

  • Levent Alioğlu

    Tekst je tako dobro sastavljen da bi bilo kakvo dodavanje samo pokvarilo sadržaj. Ja sam sa Kosova, jedinac, oženjen skoro dve godine, živim u Istanbulu već 15 godina. Imam intelektualnu porodicu, otac lekar, majka prosvetni radnik, a i ja sam lekar. Ali, nažalost, to nam nije pomoglo da rešimo probleme zavisnosti jednom prema drugom, a naročito ne to da se ne mešamo jedni drugima u odluke. Paradoksalno zar ne?! Potpuno se slažem da niko, apsolutno niko, osim roditelja, ne bi bio srećan, bez ikakave ljubomore, na uspehe deteta, ali… Nikada nisam imao problema dok sam bio pred njih i donosio odluke koje nisu „ugrožavale“ njihove interese. Najveće sam probleme, naročito sa majkom, imao kad sam pokušavao da odem iz mjesta gde sam živeo, jer sam tad smatrao da želim da žıvim negdje drugde, da ću tamo da postanem čvršća osoba, takoreći da stanem na svoje noge. To je samo jedan primer. Nažalost, ona me je uvek pobeđivala suzama, a naročito rečima da je ona sve žrtvovala za mene, a ja je sada napuštam! Šta sam dobio time što sam uvek probavao da zadovoljim naročito majčine zahteve?! Postao sam, tj. postali smo izuzuetno zavisni jedni od drugih. Ta zavisnost je kod mene prešla u izuzetnu agresivnost prema svemu i svačemu. Sada krivim svakoga, ali naročito sebe što nisam bio odlučniji u odlukama koje je trebalo da donesem tad, ali, nažalost, nikako se nisam mogao osloboditi tog osećaja krivice prema roditeljima. Postao sam „mamina maza“ iako uopšte to nisam hteo. Na Kosovu ta zavisnost roditelja je izuzetno izražena, naročito majki i to muške dece. Na Kosovu skoro 99% ljudi živi u zajednicu čak i posle ženidbe. To je pravilo koje se neće baš tako lako promeniti. Da li roditelje treba kriviti? Sigurno da ne, ali… Svi roditelji, i ja kao budući roditelj, moraju shavatiti da kad budu odlučili da imaju decu, moraju znati da su ona, pre svega, genetski od njih mnogo različite osobe, da ne moraju da misle ka što oni misle. Ako ne budu poštovali njihove odluke, a naročito ako te odluke budu donosili u njihovo ime, neće dobiti njihovu ljubav, naprotiv, dobiće jednog „skrivenog“ neprijatelja. Sigurno ćete im dati savete, ali nikako sa emocijama ili nekim direktnim pritiskom. Bez obzira koliko da vas ta odluka boli, morate je prihavatiti, jer ako to ne poštujete, dete će uvek vas da krivi što nije uspelo u životu. Posle ćete se vi osećati još većim krivcem, ali biće kasno. Život se uči na greškama, bez obzira koliko su one bolne. Kad dete donosi odluke samo, neće kriviti nikoga za stvari koje će mu se desiti. Da li je lako? Sigurno ne!

Ostavite komentar