Da ne potonu sve lađe

Danas svi nekuda žure. I kada već toliko žurimo, veoma je malo onih koji vode računa o tome kako izgledaju dok tako hrle u nekom pravcu. Kao da više niko od nas i ne razmišlja o nesvesnoj poruci koju odaje držanje našeg tela u toj ili u bilo kojoj drugoj prilici. Opravdanje za tu nemarnost iscrpljuje se u rečenici: "Nemam vremena da sada o tome mislim, strašno sam zauzet". Vremenom, ta vrsta nemarnosti postaje navika, i to loša, jedna od onih kojih se gotovo nikada i ne odreknemo. A po logici stvari, ako već svakodnevicu ne možemo da kontrolišemo zbog njene nepredvidivosti, bilo bi normalno da barem sopstveno telo držimo pod kontrolom.
Ukoliko smo pogrbljeni kada hodamo, spuštenih ramena i sagnute glave, poruka koju naše telo tada šalje najbliža je opisu lađa koje su potonule. Na vizuelnom planu izgleda tako, bez obzira na to što se mi iznutra možda osećamo sasvim drugačije. Da i ne govorimo o tome da se takvom vrstom hoda ostavlja i utisak poniznosti. Ako ništa drugo, bilo bi dobro da nam barem glava i oči budu podignute. Jer sve dok su one podignute i ne gledaju direktno u stopala, ostavljamo utisak osobe koja je stabilna i opuštena. Što se tiče ramena i leđa, treba imati na umu da pri susretu s osobom koja stoji pravo kao strela izgledamo niži i sitniji ako smo pogureni… Odatle dalju računicu za to šta valja činiti možete da izvedete i sami.
Najveći problem većine nas jesu ruke. Šta s njima? Nekome ruke opušteno vise sa strane, neko hoda stisnutih pesnica, a neko utočište (možda i najsigurnije, osim ukoliko je napolju poledica) nalazi u džepovima. U suštini, najbolje je ruke pustiti da prirodno prate naše korake. Šetnja s rukama u džepovima možda ostavlja utisak ležernosti i samouverenosti, ali je ipak sigurno to da ruke u džepovima remete prirodni korak.

Ostavite komentar

Ostavite komentar