Dela nas čine

Vreme u kojem živimo prilično jasno nalaže kako treba da se ponašamo, bilo da je u pitanju posao ili onaj deo života za koji nikome ne polažemo račune (osim nama samima). Niko od nas ne vredi samo zbog svojih dela, ali u isto vreme vredimo upravo koliko ona sama vrede. Razlog je to što svakom dobrom i važnom delu prethodi marljivost, efikasnost, stalno suočavanje s preprekama i njihovo prevazilaženje (uz obaveznu količinu stresa s kojim se sve vreme treba boriti). Nije lako, ali niko i nije rekao da će biti lako. Međutim, ništa nije nemoguće ako postoje samokritičnost, uloženi trud i svest o tome da niko od nas, na kraju krajeva, jednostavno nije savršen.
Za svaki uspeh koji smo postigli krivi smo mi sami. Isto važi i za svaki neuspeh pošto su usponi i padovi sastavni delovi naših života. Niko od nas ne voli da svoj uspeh pripisuje drugima, ali umemo da budemo skloni tome da za svoje neuspehe krivimo upravo te druge. To nije obrazac koji pomaže, naprotiv. Svaljivanje krivice na druge, čak i onda kada njima pripada jedna količina tog tereta, samo će pojačati osećaj ogorčenosti. Na stranu priča o tome da tek prihvatanjem svojih grešaka pokazujemo prave znakove zrelosti… U životu ionako nije sve samo crno ili samo belo. Treba prihvatiti postojanje nijansi.
Pozitivan način razmišljanja ključan je za sve što u životu radimo. To je jedini način da osposobimo sebe za novi dan u kojem ćemo pored postizanja uspeha učiti i na greškama koje smo ranije napravili. A i tuđe greške moraju nam biti od koristi kako nam glava ne bi pucala od crnih i najcrnjih misli koje će nam upropastiti dan i učiniti nemogućim da se tokom noći obezbedi miran i preko potreban san.

Pogledajte komentare (1)

Jedan komentar

  • Nataša Gajić

    Čine nas djela, ali kako ona svjesna, toliko i ona nesvjesna, čiji efekat nismo ni očekivali, još manje mu se nadali, ali smo, eto, učinili, nenamjerno. Vratilo nam se kao bumerang, lavina ili tek gruda snijega posred lica. Na primjer?! Šta je tu „šaljivo“, nego kao trač nas nasušni koji ste pustili kao buvu iz sebe, povukli nogu i krenulo je, probili led za „novi početak“. Iz nečeg što niste, lako može ispasti da „jeste“. Zato, pazite kako sebe interpretirate, kakvu poruku iz svojih (ne)djela odašiljete, mogućnost pogrešnih zaključaka i krivih procjena je bezgranična. Evo, šta reći kad zbog vaše „nesmotrenosti“ dijete počne da sumnja da ste mu pravi roditelj, samo zato što su mu klinci to rekli… koji izvor, pa evo ga papir, smijurija „koja vajda od tih prokletih papira“ i šta dalje činiti kad djela postaju zanimljiva i drugima i vama, jer samo tako izgledate a to je živi dokaz za pravi zaključak. A on kruži li kruži…

Ostavite komentar

Oznake