Dvadesete

Znate šta, kada mi neko kaže: „Ne znam šta bih dao da opet imam dvadesetak godina“, najradije bih mu uz konjak naručio i malu živu sodu (Na2COOH).

Ima li šta gore od pomenutih dvadesetih? Ima – sedamnaest, ali to nije sada na tapetu.

Kada imate dvadesetak godina, niste ni tamo ni ovamo. Ne pripadate ni ovde ni onde. Zreli ste, a opet niste. Odgovorni ste, ali nedovoljno. Šta vam onda ostaje, osim da napadate svet oko sebe.

Jedan poznanik rekao mi je nekom prilikom: „Ma super ti je to, žestoko napadaš svet u kojem živiš, ali ga ipak ne napuštaš!“ Dobro je to sastavio, časna reč, sve iz glave, sve slobodnoručno.

Jednom sam pokušao da zbrišem iz svog okruženja i pošao niz Dunav prema Crnom moru, međutim, nije mogla da se nađe adekvatna barka, pa sam odustao. Ostao sam u ovom svetu i sada ga napadam, kad već ne mogu da izmislim ništa pametnije.

Možda da se pozabavim izmišljanjem nekog novog seruma istine, ili da završim „Ulisa“, da naučim da sviram klavir ili da spremam zimnicu. Jeste. Pa recite sami, ima li ičeg lepšeg od tegli, onako lepo poređanih, a unutra krastavčići, papričice, zeleni paradajz i sve ostalo što uz to ide.

Šteta je samo što ipak nisam taj kulinarski tip. Umesto toga, filozofiram na gro, naoružavam se glagolskim imenicama i odgovorno tvrdim: kada nafuram četrdeset, sam ću sebi govoriti da su to najbolje godine za jednog muškarca, iako to neću biti ja, već neki siguran i odnegovan gospodin kojem ne treba verovati, jer ga suviše viđaju po koncertima, otvaranjima izložbi, festivalima, restoranima, konjskim trkama, modnim revijama za nastupajuću sezonu i svim ostalim mestima koja pomažu da život prođe savršeno ugodno i još savršenije beznačajno.

Ostavite komentar

Ostavite komentar